Kruna mačeva

Met oseti kako mu obrazi postaju vrući. Žena jedva da ga je i pogledala, ali videla je ona mnogo više od njega od vremena kada ga je prvi put odvela pred Tilin. Daleko više. Ona je sinoć unela večeru na poslužavniku, dok je on bezuspešno pokušavao da se sakrije pod svilenim krevetskim čaršavima. On to nije razumeo. Te su žene uspevale da ga nateraju da crveni i poskakuje poput neke devojčice. On to stvarno nije mogao da razume.

„Jesi li siguran kako ne bi radije ostao ovde?“, raspitivala se Elejna. „Sigurna sam da bi Tilin uživala u tvom društvu za vreme doručka. Kraljica je rekla kako smatra da si predivno zabavan i pristojno uslužan.“, dodala je tonom dvoumljenja.

Met pobeže ka kočijama s korpom u jednoj, a svojim ašandareijem u drugoj ruci.

„Jesu li svi severnjaci toliko stidljivi?“, pitala je Larena.

Usudio se da bez zaustavljanja baci pogled preko ramena, pa je ispustio uzdah olakšanja. Služavka je već prikupljala suknje, okrećući se da prođe iza biljnog zaklona, a Elejna je pokazivala Riejni i Mudrim ženama da je okruže. I pored toga se stresao. Žene će mu stvarno doći glave.

Obilazeći najbližu kočiju, gotovo da je ispustio korpu kada je ugledao Beslana kako sedi na njenom stepeniku, dok je sunce odsijavalo od sečiva mača kome je posmatrao oštricu. „Šta ćeš ti ovde?“, povika Met.

Beslan vrati mač u korice, a licem mu se razli širok osmeh. „Idem s tobom u Rahad. Predosećam da ćeš nam naći još zabave.“

„Biće bolje da bude zabave“, Nalesin je dlanom prikrivao zevanje. „Nisam se baš naspavao prošle noći, a sad me odvlačiš odavde baš kad su se pojavile žene Morskog naroda.“ Vanin se uspravio na svom buretu, pogledao uokolo, ustanovio da se ništa ne miče, pa se ponovo zavalio nazad zatvorenih očiju.

„Neće biti nikakve zabave, ako se ja pitam“, promrmlja Met. Nalesin nije upeo da se naspava? Ha! Sva ta žgadija bila je napolju, uživajući na proslavi. Dobro, nije baš da on nije uživao tu i tamo, ali samo kada je uspevao da zaboravi kako je sa ženom koja ga je smatrala nekakvom vrstom proklete lutke. „Kakve žene Morskog naroda?“

„Kada se Ninaeva Sedai vratila prošle noći, dovela je sa sobom njih deset-petnaest, Mete.“ Beslan uzdahnu, a rukama je pravio pokrete talasanja. „Kako se one kreću, Mete…“

Met protrese glavom. Nije jasno razmišljao. Tilin mu je pomutila mozak. Ninaeva i Elejna ispričale su mu o vetrotragačima, uz oklevanje i zaklinjući ga da to drži u tajnosti, pošto su pokušale da prikriju čak i kuda je Ninaeva htela da ide, a nekmoli zbog čega. A nisu čak nijednom pocrvenele zbog toga. Žene ispunjavaju obećanja po sopstvenim pravilima, tako je glasila poslovica. Kad je bolje razmislio, Lavtin i Belvin nisu bili sa ostalim Crvenrukama. Možda je Ninaeva namislila da nadoknadi ostalo tako što će ih sada držati uz sebe… Po sopstvenim pravilima. Ali ako su vetrotragači već bile u palati, sigurno im neće trebati pola nedelje da otkriju kako se koristi ta Zdela. Svetlosti, samo to ne!

Kao da ju je razmišljanje o njoj pozvalo, Ninaeva ušeta u dvorište izlazeći iza biljnog zaklona. Met razjapi usta. Visoki čovek koga je držala podruku bio je Lan! Ili, tačnije, ona mu je visila o ruci, držeći se sa obe svoje, osmehujući mu se. Da je to bila ijedna druga žena, Met bi rekao kako je zaslepljena mesečarka, ali ovo je bila Ninaeva.

Ona se trgla čim je primetila gde se nalazi, pa je brzo stupila u stranu iako se još trenutak držala Lanu za ruku. Njen izbor haljine nije bio ništa bolji od Elejninog, sve sama plava svila i zeleni vez, dovoljno otvorena da pokaže težak zlatni prsten – koji bi joj bio veliki i da kroz njega provuče oba palca – kako se klati o tankom zlatnom lancu među njenim grudima. Široki šešir koji je držala za trake bio je oivičen plavim peruškama, a njen ogrtač protiv prašine bio je od zelenog lana s plavim vezom. U poređenju s njom i Elejnom, ostale žene su u svojoj vuni delovale ofucano.

U svakom slučaju, bila ona u prethodnom trenutku zaluđenog pogleda ili ne, sad je opet bila sasvim pri sebi i poigravala se svojom pletenicom. „Sada se pridruži ostalim muškarcima, Lane“, rekla je odlučno, „pa možemo da krenemo. Poslednje četiri kočije su za muškarce.“

„Kako kažeš“, odvratio je Lan, poklonivši se s rukom na maču.

Ona ga je sa izrazom neverice posmatrala kako krupnim koracima grabi ka Metu, verovatno ne verujući da ju je tako spremno poslušao, a onda se strese i povrati svoju uobičajenu britkost. Prikupivši Elejnu i ostale žene, poterala ih je prema prvim dvema kočijama kao da pred sobom tera guske. Po tome kako je nekome povikala da otvori kapije, niko nikada ne bi pretpostavio da je ona bila ta zbog koje su kasnili s polaskom. Vikala je i na kočijaše, nateravši ih da zapucketaju uzdama i zamahnu dugim bičevima; bilo je pravo čudo što su sačekali da se iko ukrca u kočije.