Kruna mačeva

Šest lakiranih zatvorenih kočija s grbom kuće Mitsobar na vratima zelenim sidrom ukrštenim s mačem – već su stajale u redu pred visokim zalučenim spoljnim kapijama, sa upregnutim konjima i kočijašima koji su sedeli na svojim mestima. Mogao je da vidi Nalesina u kaputu sa žutim prugama kako zeva na suprotnom kraju od njih, a Vanin je sedeo oklembešen na vrhu prevrnutog bureta nedaleko od vrata konjušnice, naizgled dremajući. Većina ostalih Crvenruku strpljivo je čučala na pločama dvorišta; nekoliko ih je igralo kockice u senci velikih belih konjušnica. Elejna je bila između Meta i kočija, baš s druge strane biljnog zaklona. Riejna Korli bila je s njom, a u njenoj blizini još sedam žena koje su bile i na onom čudnom sastanku na koji je upao prethodne večeri; Riejna je bila jedina koja nije nosila crveni pojas Mudre žene. On je upola očekivao da se one neće pojaviti toga jutra. Imale su lica žena naviknutih da uređuju svoje i tuđe živote, a većina je imala bar malo sedih u kosi, a ipak su gledale u mladoliku Elejnu kao da nešto očekuju, delovale su kao da su na prstima, kao da su spremne da poskoče na njenu zapoved. Cela ta družina, međutim, nije pobuđivala ni pola njegove pažnje; zbog Tilin se osećao… pa… bespomoćan je bila jedina reč koja je, izgleda, pristajala, koliko god da je ta pomisao bila blesava.

„Nisu nam potrebne, gazdarice Korli“, govorila je Elejna. Kći naslednica zvučala je poput žene koja tapše dete po glavi. „Rekla sam im da ostanu ovde dok se ne vratimo. Privlačićemo manje pažnje, pogotovo s druge strane reke, ako niko ne bude prepoznavao Aes Sedai.“ Njeno mišljenje o tome šta treba nositi kada se posećuje najgori deo grada, a da to ne privlači pažnju, pokazivao je širok zeleni šešir sa zeleno obojenim peruškama, lagani ogrtač protiv prašine koji joj je visio niz leđa, od zelenog lana, sa spiralnim zlatovezom, i zelena svilena jahaća haljina visokog okovratnika, sa zlatovezom niz podeljene suknje i još gušćim oko otvora koji joj je obnaživao poprsje. Čak je nosila i jednu od onih ogrlica za venčani nož. Zbog te široke zlatotkane trake svakog lopova u Ebou Daru zasvrbeće prsti. Nije nosila nikakvo oružje osim malog noža za pojasom. Ali, što se toga ticalo, kakvo je oružje i trebalo ženi koja je mogla da usmerava? Naravno, za svaki od tih crvenih pojasa bio je zataknut po jedan zakrivljeni bodež. Kao i za Riejnin pojas od jednostavno obrađene kože.

Riejna skide veliki plavi slamni šešir, namršti se na njega, a onda ga vrati na glavu i pričvrsti trake. Činilo se da je ne uznemirava Elejnin način obraćanja. Stavljajući šešir, osmehnula se drugačijim osmehom, ovog puta plahim. „Ali zbog čega Merilila Sedai misli da mi lažemo, Elejna Sedai?“

„Sve one to misle“, gotovo bez daha izlete jednoj od onih sa crvenim pojasevima. Sve su nosile eboudarske haljine u mirnim bojama, sa dubokim razrezima i suknjama ušivenim s jedne strane kako bi se videle podsuknje, ali samo je ova, mršava i koščata, s više sedih negoli crnih u dugoj kosi, imala maslinastu kožu i tamne oči meštanke Ebou Dara. „Sarejta Sedai me je u lice nazvala lažovom, rekla mi je da naši brojevi nisu istiniti, da…“ Prekinula se zbog mrštenja i Riejninog: „Umukni, Tamarla“; gazdarica Korli je možda bila spremna da izvodi kniksove i smejulji se detetu, ako je to dete bilo Aes Sedai, ali još uvek je svoje pratilje držala na kratkoj uzdi.

Met se namršti ka prozorima koji su gledali na to dvorište, onima koje je mogao da vidi s mesta na kome je stajao. Neke su pokrivale zamršene rešetke od belog kovanog gvožđa, dok su umešno izrezbareni drveni zasloni stajali na drugima. Teško da je Tilin bila tamo gore; nije bilo verovatno da bi se ona pojavila u dvorištu konjušnica. Bio je vrlo pažljiv da je ne probudi dok se odevao. Sem toga, ne bi ovde ništa pokušavala. Bar je on mislio kako ne bi. A opet, šta nije bilo moguće sa ženom koja je prošle noći poslala pet-šest služavki da ga dočepaju u hodnicima i dovuku u njene odaje? Ta prokleta žena odnosila se prema njemu kao da je on nekakva igračka! Neće to više podnositi. Ne on. Svetlosti, koga li pokušava da zavara? Ako ne budu dočepali tu Zdelu vetrova i zbrisali iz Ebou Dara, Tilin će ga večeras ponovo štipati za zadnjicu i nazivati svojim golupčićem.

„U pitanju je vaša starost, Riejna“, Elejna nije stvarno zvučala kao da okleva – to se nikada nije događalo – ali glas joj je postao veoma pažljiv. „Među Aes Sedai smatra se nepristojnim govoriti o godinama, ali… Riejna, čini se da nijedna Aes Sedai, još od Slamanja, nije živela toliko dugo koliko vi u Kružoku pletilja, po onome što tvrdite.“ To je bio čudan naziv koji su Srodnice upotrebljavale za svoj vladajući savet. „U tvom slučaju, razlika je više od stotinu godina.“ Crveni pojasevi zasoptaše, razrogačivši oči. Vitka žena sa svetlom kosom boje meda, napeto se zakikotala, pa je smesta prekrila usta kad se Riejna brecnula: „Fejmila!“

„To ne može biti“, slabašnim glasom reče Riejna Elejni. „Zasigurno, Aes Sedai moraju da…“