Kruna mačeva

„Dobro jutro“, reče Met, izašavši iza biljnog zaklona. Cela ta rasprava bila je idiotska, svako je znao da Aes Sedai žive duže od svih. Umesto da gube vreme trebalo bi da su na putu za Rahad. „Gde su Tom i Džuilin? I Ninaeva.“ Trebalo je da se vratila prošle noći, ili će se Elejna naći u neprilici. „Krvi mu i pepela, ne vidim ni Birgitu. Trebalo bi da smo krenuli, Elejna, a ne da se muvamo uokolo. Ide li Avijenda s nama?“

Ona se malo namršti na njega, samo na trenutak pogledavši ka Riejni, a on je znao da razmišlja kako da se postavi prema njemu. Nevinašce širom razrogačenih očiju moglo bi da pokvari njen položaj među ovim ženama koliko bi to učinilo i njeno isticanje rupice na bradi; Elejna je uvek očekivala da to sa rupicom upali tamo gde ništa drugo nije prolazilo. Malo je podigla bradu. „Tom i Džuilin pomažu Avijendi i Birgiti sa Karidinovom palatom, Mete.“ Znači, biće to nastup kćeri naslednice u punom zamahu. Pa, možda ne baš sasvim, jer je zasigurno znala kako bi se on poneo u tom slučaju, ali glas joj je bio pun sigurnosti, hladne plave oči pune zahteva, a to lepuškasto lice hladno iako ne baš zaleđeno od uobraženosti. Postoji li ijedna žena na ovom svetu koja je samo jedna ličnost? „Ninaeva će uskoro sići, sigurna sam. Znaš, nema razloga da i ti pođeš, Mete. Nalesin i tvoji vojnici su sasvim dovoljni kao telohranitelji. Možeš da uživaš ovde, u palati, sve do našeg povratka.“

„Karidin!“, povikao je. „Elejna, ne ostajemo u Ebou Daru da se pozabavimo Džaihimom Karidinom. Uzimamo tu Zdelu, a onda ćete ti ili Ninaeva napraviti prolaz i mi odlazimo. Je li ti to jasno? A ja idem s vama u Rahad.“ Da uživa! Samo je Svetlost znala šta bi Tilin moglo da padne na pamet ako bi ostao u palati celog dana. Sama pomisao na to terala ga je na histeričan smeh.

Mudre žene probadale su ga ledenim pogledima; punačka Sumeko ljutito je pućila usne, a Melora, bucmasta sredovečna Domanka čije je poprsje juče odmeravao sa uživanjem, postavila je pesnice na bokove a lice joj je nagoveštavalo oluju. Trebalo bi da su juče shvatile kako njega ne plaše Aes Sedai, ali čak se i Riejna tako namrštila ka njemu da je krajičkom uma pomislio kako se sprema da mu počupa uši. Izgleda da su mislile da zbog toga što one padaju na nos pred Aes Sedai i svi drugi moraju slediti njihov primer.

Elejna se upadljivo borila sa sobom. Stisnula je usne, ali jedno je morao da joj prizna; bila je suviše pametna da bi nastavila sa nečim što, očito, nije palilo. S druge strane, bila je nadmena do neba, kako god da je okreneš. A ostale žene su posmatrale. „Mete, ti znaš da ne možemo da odemo sve dok ne upotrebimo Zdelu.“ Ohola brada i dalje je stajala visoko, a njen je glas bio negde između objašnjavanja i zapovedanja. „Možda će nam trebati dani pre nego što budemo sigurne kako se koristi, možda čak pola nedelje ili više, a ako možemo, onda bismo mogle da za to vreme sredimo i Karidina.“ Glas joj je postao tako ogorčen kada je izgovarala ime Belog plašta da bi čovek pomislio kako ima nešto lično protiv njega, ali nešto drugo iskoči i zakači mu se za misli.

„Pola nedelje!“ Osećajući gušenje, on stavi prst u maramu koju je nosio oko vrata, pa je malo povuče da bi olabavio čvor. Tilin je prošle noći iskoristila to parče crne svile da mu veže ruke, pre nego što je i stigao da shvati šta mu radi. Pola nedelje. Ili više! I pored svih njegovih napora, glas mu je postao pomalo uplašen. „Elejna, sasvim sigurno možete da upotrebite tu Zdelu bilo gde. To ne mora da bude ovde. Egvena sigurno želi da se vratite što je pre moguće. Njoj bi dobro došla prijateljica ili dve, u to mogu da se opkladim.“ Sudeći po onome što je video poslednji put, dobro bi joj došlo nekoliko stotina. Možda će, kada joj vrati ove žene, Egvena odustati od te budalaštine da izigrava Amirlin Tron i dopustiti da je povede Randu zajedno sa Elejnom, Ninaevom i Avijendom. „A šta je s Random, Elejna? Kaemlin. Lavlji presto? Krvi mu i pepela, Elejna, dobro znaš kako želiš što pre da se vratiš u Kaemlin, kako bi Rand mogao da ti da Lavlji presto.“ Zbog nečega je njeno lice postajalo tmurnije posle svake njegove reči, a oči su joj preteći sijale. Prosto bi je opisao kao uvređenu, osim, naravno, što nije imala razloga za tako nešto.

Ona je besno zaustila da se raspravlja s njim, čim je dovršio rečenicu, a on se pripremio, spreman da joj nabroji sva njena obećanja, pa nek se nosi do Jame usuda to kako će ona zbog toga delovati u očima Riejne i ostalih. Po njihovim licima, one bi ga tako rado brzo postavile na odgovarajuće mesto.

Ali pre nego što je iko išta uspeo da izusti, bucmasta sedokosa žena u livreji kuće Mitsobar spustila se u kniks, prvo pred Elejnom, onda pred ženama koje su imale crvene pojaseve, a na kraju i pred njim. „Kraljica Tilin šalje vam ovo, gospodaru Kautone“, rekla je Laren, pružajući mu korpu prekrivenu prugastom krpom i sa sitnim crvenim cvetićima upletenim oko drške. „Niste doručkovali, a morate da očuvate snagu.“