Kruna mačeva

Mete, slatkišu moj,

Naložila sam da se tvoje stvari prebace u moje odaje. Tako je mnogo zgodnije. Dok se ne budeš tamo vratio, Rizela će boraviti u tvojim bivšim odajama i paziti na mladoga Olvera. Ćini se da on baš uživa u njenom društvu.

Pozvala sam švalju da dođe i da ti uzme meru. Veoma ću uživati da to posmatram. Treba da nosiš kraće kapute. A trebaju ti i nove čakšire, naravno. Imaš tako poželjnu zadnjicu. Patkice, ko je ta Kći devet meseca na koju sam te naterala da misliš? Palo mi je napamet nekoliko predivnih načina na koje ću te naterati da mi to ispričaš.

Tilin

Svi su ga posmatrali sa očekivanjem. Pa, Lan ga je jednostavno posmatrao, ali njegov pogled više ga je uznemiravao nego ostali; taj je pogled delovao gotovo… mrtvo.

„Kraljica misli da mi je potrebna nova odeća“, reče Met gurnuvši poruku u džep svoga kaputa. „A ja mislim da ću malo da odremam.“ On povuče obod svoga šešira preko očiju, ali nije ih zatvorio, nego je zurio u otvoren prozor kuda je, kroz razvučene zavese, povremeno uletala prašina. Ali ulazio je i vetar koji je bio daleko bolji od jare zatvorene kočije.

Mogedijen i Tilin. Ako bi mogao da bira, radije bi se suočio s Mogedijen. On dotače lisičju glavu koja mu je visila kroz otvoreni okovratnik košulje. Protiv Mogedijen je imao nekakvu zaštitu. Protiv Tilin nije imao ništa više nego protiv te Kćeri krvavih devet meseca, ko god ona bila. Osim ako ne uspe da pronađe nekakav način da Ninaeva i Elejna napuste Ebou Dar pre nego što padne noć, svi će saznati. Dureći se, on navuče šešir još dublje. Te žežene žene stvarno su ga terale da se ponaša kao neka devojčica. Za minut, bojao se, mogao bi i da se rasplače.

38 Šest spratova

Met bi izašao i sam vukao kočije, samo da je mogao. Mislio je da bi se onda, možda, kretali malo brže. Ulice su već bile pune sunca koje se nije popelo do kraja, kola i dvokolice bučno su se provlačile kroz gomilu i razbacivale prašinu uz povike i psovke kako kočijaša, tako i onih što su morali da se sklanjaju s puta. Toliko je teretnih barki klizilo kanalima, terano motkama svojih kormilara, da je čovek gotovo mogao da hoda po kanalima kao po ulicama, prelazeći s jedne barke na drugu. Bučna huka nadvijala se nad bleštavim belim gradom. Činilo se kao da Ebou Dar pokušava da nadoknadi vreme koje je juče izgubljeno, da ne pominjemo pri tom i ono za vreme Visokog Časelina i Svetkovine svetiljki, a i dobro je da je pokušavao ako se uzme u obzir da je sutra Slavlje žeravica, pa dva dana potom Madinov dan, u čast osnivača Altare, a onda naredne noći dolazi Svetkovina polumeseca. Južnjaci su bili poznati po marljivosti, ali on je smatrao da je to bilo tako jer su morali dobro da zapnu kako bi nadoknadili sve proslave i svetkovine. Čudo je bilo što su nalazili snage za sve to.

Konačno, kočije su stigle do reke, vozeći uz jedan od onih kamenih dokova koji su se pružali u vodu, pa su se poređale pored stepenica za ukrcavanje na brodice. Gurnuvši parče tamnožutog sira i okrajak hleba u džep, on gurnu korpu pod sedište. Bio je gladan, ali neko u kuhinjama mora da se veoma žurio; veći deo korpe zauzimala je glinena posuda puna ostriga, samo što su oni u kuhinji zaboravili da ih skuvaju.

Spustivši se iza Lana, ostavio je Nalesinu i Beslanu da pomognu Vaninu i ostalima da izađu iz poslednjih kočija. Desetak muškaraca, a čak ni Kairhijenjanin nije bio baš mali, bilo je nagurano poput sardina i ukočeno su se izvlačili odatle. Met je koračao za Zaštitnikom ka prednjoj kočiji dok mu je ašandarei bio prebačen preko ramena. Ninaeva i Elejna će saznati šta on misli o ovome, bez obzira na to ko će da ih čuje. Pokušati da sakriju da je tu Mogedijen! Ne pomenuti da su dvojica njegovih ljudi poginuli! On će…! Odjednom je postao vrlo svestan Lana koji se nadnosio nad njim poput nekakvog kamenog kipa s tim mačem o boku, pa je malo prilagodio misli. Makar će kći naslednica da čuje šta on misli o čuvanju takvih tajni.

Ninaeva je stajala na pristaništu, vezujući svoj šešir s plavom peruškom i razgovarajući s nekim u kočiji kada je stigao do nje. „…Uspeće, naravno, ali ko bi pomislio kako Morski narod, od svih naroda, može da zahteva nešto takvo, pa makar i u četiri oka?“

„Ali, Ninaeva“, odgovorila je Elejna koja je upravo izlazila držeći svoj šešir sa zelenim peruškama u ruci, „ako je prošla noć bila tako veličanstvena kao što si mi rekla, kako možeš da se žališ na…?“