Kruna mačeva

Iščupavši nož iz boka, čovek ga baci na njega. Met ga uhvati u vazduhu bez razmišljanja. Tom ga je naučio da žonglira, a Tom je imao najbrže ruke koje je ikada video. Zaokrenuvši nož da bi ga uhvatio kako treba, sa zašiljenim vrhom nagore, on primeti sjajno sečivo, a srce mu klonu. Nije bilo krvi. Trebalo bi da je makar malo umazan crvenim, ali čelik je sijao, jasan i čist. Možda ni tri ubodne rane nisu bile dovoljne da uspore ovog – šta god da je bio.

Odvažio se da nakratko baci pogled preko ramena. Ostali ljudi izlazili su kroz vrata koja su razvalili, vrata do kojih su ga otisci stopa odveli juče, ali činilo se da iznose gomile đubreta, male polutrule škrinje, bačvu iz koje su kroz otvore na mestima gde su nedostajale daske virile nekakve stvari uvijene u krpe, pa čak i jednu slomljenu stolicu i napuklo ogledalo. Očito su dobili naređenja da ponesu sve što nađu. Ne obraćajući nimalo pažnje na Meta, oni su žurili ka udaljenom kraju hodnika i nestajali iza ugla. Mora da je tamo pozadi postojalo još jedno stepenište. Možda bi mogao da ih prati na udaljenosti. Možda… Baš pored vrata kroz koja su izlazili, Vanin još jednom pokuša da ustane, pa ponovo pade nazad. Met proguta psovku. Ako bude morao da vuče Vanina, to će ga usporiti, ali ako bude imao svoju sreću… Kad već nije uspeo da spasi Elejnu, možda bi… Uglom oka primetio je da se pomakla, podižući ruku ka glavi.

To je primetio i čovek u sivom kaputu. Uz osmeh, on se okrenuo ka njoj.

Uzdahnuvši, Met gurnu beskorisni nož nazad u korice. „Nećeš je dobiti“, glasno je rekao. Obećanja. Uz trzaj, on pokida kožnu pantljiku koja mu je bila oko vrata; srebrna glava lisice visila je na stopu ispod njegove pesnice. Tiho je zujala dok je njome vitlao praveći osmicu po vazduhu. „Nećeš je, krvavo, dobiti.“ Gledao je pravo pred sebe, i dalje vrteći privezak. Najteže je bilo načiniti prvi korak, ali on je imao obećanje koje je morao da održi.

Čovin osmeh izblede. Pažljivo posmatrajući svetlucavu lisičju glavu, on polako poče da se povlači hodajući na prstima. Ista svetlost koja je, dopirući sa jedinog prozora, odsijavala sa srebra što se vrtelo, pravila mu je oreol oko glave. Ako Met bude mogao da ga dotera do tamo, možda će uspeti da vidi hoće li pad sa šestog sprata učiniti ono što nož nije mogao.

Sa upadljivim žigom na licu, tip se povlačio, ponekad napola posežući, kao da pokušava da uhvati nešto pored priveska. Odjednom, on strugnu u stranu, u jednu od prostorija. Ova je imala vrata, i on ih zalupi za sobom. Met je čuo kako je škljocnula reza.

Možda je trebalo da se zadrži na tome, ali on bez razmišljanja podiže nogu i petom čizme raspali po sredini vrata. Iz grubog drveta diže se prašina. Drugi udarac i trula reza je popustila, zajedno sa zarđalim šarkama. Vrata upadoše unutra viseći pod čudnim uglom.

Ta soba nije bila potpuno mračna. Nešto malo svetla probijalo se kroz prozor na kraju hodnika, koji je bio udaljen za samo jedna vrata odatle, a polomljeni trougao ogledala naslonjenog na zid davao je slabašno osvetljenje. To ogledalo omogućavalo mu je da vidi sve, a da pri tom ne mora da ulazi unutra. Osim jednog parčeta stolice, nije bilo ničeg drugog što bi se moglo videti. Jedini otvori bili su vrata i pacovska rupa pored ogledala, ali nigde nije bilo čoveka u sivom odelu. Negde dole začuše se povici, ali Ninaeva i ostali za sada će morati da se pobrinu sami za sebe.

Elejna je pokušavala da sedne, pomerajući vilicu i žmirkajući, kada je kleknuo pored nje. Haljina joj je bila prekrivena prašinom, šešir joj je visio nakrivo, neke od peruški bile su polomljene, a zlatnocrvena kosa delovala je kao da ju je neko za nju vukao uokolo. „Tako me je jako udario“, bolno mu je rekla. „Ne mislim da je išta slomljeno, ali…“ Oči joj se prikovaše za njegove, a ako je ikada ranije pomislio da ga posmatra kao da je stranac, znao je da je to sada tako. „Videla sam šta si učinio, Mete. S njim. Mogle smo isto tako da budemo pilići zatvoreni u kavez s lasicom. Usmeravanje ga uopšte nije dodirivalo; tokovi su se topili kao što to čine s tvojim…“ Postrance pogledajući ka privesku koji mu je još uvek visio iz pesnice, ona udahnu, od čega se neke zanimljive stvari dogodiše sa onim ovalnim isečkom na haljini. „Hvala ti, Mete. Izvinjavam ti se za sve što sam ikada uradila ili pomislila.“ Zvučala je kao da to stvarno i misli. „Stalno povećavam svoj toh prema tebi“, obešenjački se nasmejala, „ali, neću ti dozvoliti da me pobediš. Moraćeš makar jednom da mi dopustiš da te spasem kako bismo izjednačili.“

„Videću šta mogu da uradim za to“, suvo joj je odgovorio gurajući privezak u džep kaputa. Toh? Da ga pobedi? Svetlosti! Ta je žena stvarno provodila previše vremena sa Avijendom.