Kruna mačeva

Bacivši pogled preko trga ka Izgubljenoj ženi, Met požuri ka reci. Olver nije odlazio sa uličnim mangupima ni upola tako često dok su živeli u gostionici, budući suviše zauzet odmeravanjem služavki i ćerki Setejl Anan. Toliko o tome da su mu kockice rekle kako treba da se preseli u palatu. Sve što je učinio otkada je odatle otišao – makar sve ono što je želeo da uradi, ispravio se, razmišljajući o Tilin i njenim očima; i rukama – sve je to isto tako mogao da obavi odande. Te kockice sada su se kotrljale kao blesave, a on je samo želeo da jednostavno nestanu.

Pokušavao je da korača brzo, nestrpljivo se provlačeći između kola i dvokolica što su prolazile, psujući lakirane nosiljke i kočije koje su ga gotovo pregazile, dok je očima tražio crveni kaput dole, bliže tlu, ali gužva na ulicama potpuno ga je usporila. Što je, u stvari, bilo i dobro. Nije imalo svrhe proleteti pored dečaka i ne primetiti ga. Želeći da je izveo Kockicu iz konjušnica u palati, mrštio se na ljude koji su prolazili pored njega; konjanik se ne bi brže kretao kroz gužvu, ali gore, u sedlu, mogao bi dalje da vidi. A opet, bilo bi nezgodno postavljati pitanja iz sedla; nije mnogo ljudi zaista jahalo unutar grada, a neki su imali naviku da se klone svakog konjanika.

Uvek isto pitanje. Prvi put ga je postavio na mostu odmah iza Mol Hare, čovi koji je s poslužavnika koji mu je bio okačen na pantljike oko vrata prodavao jabuke pečene u medu. „Jesi li video dečaka, otprilike ove visine, u crvenom kaputu?“ Olver je voleo slatkiše.

„Dečaka, gospodaru?“, rekao je čova, cokćući između ono malo preostalih zuba. „Video sam hiljade dečaka. Mada, ne sećam se nikakvog kaputa. Da li bi moj gospodar voleo jabuku, ili dve?“ On koščatim prstima pokupi dve pa ih gurnu ka Metu; po tome kako su popustile pod njegovim prstima, bile su mnogo mekše nego što bi trebalo posle pečenja. „Je li moj gospodar čuo za nemire?“

„Ne“, kiselo odvrati Met, pa nastavi dalje. Na drugom kraju mosta zaustavio je jedru ženu s poslužavnikom punim traka. Trake nisu nimalo zanimale Olvera, ali njene crvene podsuknje bleštale su ispod suknje prišivene gotovo na njenom levom kuku, a izrez na gornjem delu njene haljine otkrivao je zaokrugljeno poprsje ravno Rizelinom. „Jesi li videla dečaka…?“

I od nje je čuo za nemire, kao i od polovine ljudi koje je pitao. To je govorkanje, kako je sumnjao, započelo određenim događajima u izvesnoj kući u Rahadu, baš toga jutra. Neka žena koja je terala kola s dugačkim bičem prebačenim preko vrata, čak mu je rekla kako su nemiri počeli preko reke, pošto je pre toga napomenula kako ona ne primećuje dečake osim ako joj utrče pod mule. Čovek četvrtastog lica koji je prodavao saće s medom – saće je delovalo neverovatno suvo – rekao mu je da su nemiri bili blizu svetionika na kraju Zalivskog puta, na istočnoj strani ulaza u zaliv, što je bilo verovatno mesto za početak nemira koliko i sama sredina zaliva. Uvek je bilo na hiljade glasina u bilo kom gradu, ako ih slušate, a on je bio primoran da sluša odlomke svih njih, činilo se. Jedna od najupadljivijih lepotica koje je ikada video stajala je pred jednom krčmom – Mejlin je bila služavka u Staroj ovci, ali njeno jedino zaduženje izgleda da je bilo privlačenje mušterija, što je sasvim sigurno i radila – ispričala mu je kako je tog jutra došlo do bitke u Kordeškim brdima zapadno od grada. Ili su to, možda bila Ranonska brda, s druge strane zaliva. Ili možda… Upadljivo lepa, ta Mejlin, ali ne baš najbistrija; Olver bi mogao da je posmatra satima, sve dok ne bi otvorila usta. Ali ona nije mogla da se seti da je videla dečaka u… Šta je ono rekao, koje boje je bio kaput? Čuo je o nemirima i bitkama, naslušao se o toliko čudnih stvorova viđenih na nebu ili u brdima da se njima mogla naseliti Pustoš. Čuo je kako se Ponovorođeni Zmaj sprema da se stušti na grad sa hiljadama muškaraca koji mogu da usmeravaju, da dolaze Aijeli, vojska Aes Sedai – ne, to je bila vojska Belih plaštova; Pedron Nijal je bio mrtav, a Deca su nameravala da ga osvete, mada, zbog čega u Ebou Daru, nije baš bilo najjasnije. Čovek bi pomislio da je grad do grla u panici zbog svih tih priča koje su kružile uokolo, ali stvar je bila u tome da su i oni koji su pronosili glasine samo upola verovali u njih. I tako, čuo je sve vrste gluposti, ali ni reč o dečaku u crvenom kaputu.