Kruna mačeva

Kolona Seanšana projuri pored, stotina ili više ljudi sa kacigama poput glava insekata i oklopima od isprepletanih ploča, koji su svi jahali životinje nalik mačkama, velike poput konja, ali prekrivene bronzanom krljušti, a ne krznom. Pognuti napred u svojim sedlima, sa zakrivljenim kopljima plavih drški, galopirali su ka Mol Hari ne osvrćući se oko sebe. Mada „galop“ baš i nije bila prava reć da se opiše način na koji su se ta bića kretala; brzina je bila odgovarajuća ali one su… strujale. Bilo je vreme da se nestane; odavno je prošlo. Čim bude pronašao…

Dok je promicao kraj kolone crveni blesak, otprilike u visini grudi, privuče mu pogled na gomilu u ulici iza raskrsnice. „Olvere!“ On polete preko, gotovo za petama poslednjem stvorenju prekrivenom krljušti, uguravši se u gomilu taman na vreme da vidi ženu razrogačenih očiju kako podiže devojčicu u crvenoj haljini i trči kroz gomilu s detetom priljubljernim uz grudi. Met divljački pogura napred, ramenima se probijajući među svetinom, gurajući ih od sebe kada bi se sudarali sa njim, i sam se sudarajući s nekoliko njih. „Olvere! Olvere!“

Još dva puta je video vatrene stubove kako se nakratko dižu nad krovovima, a dim je kuljao ka nebu na desetak mesta. Nekoliko puta čuo je taj odjekujući tutanj, mnogo bliže od zaliva, sada. Unutar grada, bio je siguran; više no jednom zemlja mu je zadrhtala pod čizmama.

I onda se ulica ponovo raščišćavala, ljudi su bežali na sve strane, niz prolaze i u kuće i radnje, jer su pristizali Seanšani na konjima. Nisu svi oni bili muškarci u oklopima; blizu čela malog gustiša kopalja jahala je tamna žena u plavoj haljini. Met je znao da su veliki crveni umeci na njenim suknjama i grudima izvezeni srebrnim munjama. Srebrni povodac, koji se presijavao na suncu, spuštao joj se s levog zgloba do vrata žene u sivom, damane, koja je trčkarala pored konja svoje sul’dam kao nekakav pas ljubimac. On je video Seanšane u Falmeu, i bolje nego što je želeo, ali nesvesno se zaustavio na ulazu u jedan prolaz, posmatrajući. Urlici i vatre pokazivali su kako je makar neko u gradu pokušao da se bori, a on će sada prisustvovati jednom takvom pokušaju.

Seanšani nisu bili jedini razlog da se svi uklone s vidika. Na drugom kraju ulice, preko stotinu jahača okrenulo je nadole koplja duge drške. Oni su nosili vrećaste bele čakšire i zelene kapute, a na zapovedničkim kacigama blistali su zlatni gajtani. Uz zajednički povik, stotinu ili više Tilininih vojnika bacilo se na napadače grada. Bili su brojniji od Seanšana pred sobom, najmanje dva na jedan.

„Proklete budale“, mrmljao je Met. „Ne tako. Ta sul’dam će…“

Među Seanšanima se pokrenula samo žena u haljini obeleženoj munjama, podigavši ruku da pokaže cilj kao što bi neko pustio sokola ili napujdao kera. Zlatokosa žena na drugom kraju srebrnog povoca malo koraknu napred. Privezak u obliku lisičje glave zahladne mu na grudima.

Pod čeonim napadačima iz Ebou Dara ulica je odjednom eksplodirala, a kamene ploče, ljudi i konji poleteše u vazduh uz zaglušujuću buku. Od potresa Met se širom prući po zemlji, ili je to bilo zbog toga kako mu se tlo izmaklo pod nogama. Uspravio se na vreme da vidi kako se prednji deo gostionice sa druge strane u oblaku prašine iznenada ruši na ulicu, otkrivajući sobe unutar nje.

Ljudi i konji ležali su na sve strane, njihovi delovi, oni koji su još bili živi grčili su se oko rupe u zemlji koja je pokrivala polovinu ulice. Krici ranjenih ispuniše vazduh. Manje od polovine vojnika iz Ebou Dara uzbatrgalo se na noge, omamljeno i teturavo. Neki dočepaše uzde konja, kojima su se noge tresle koliko i njima, baciše se u sedla mamuzajući životinje u nešto što je trebalo da bude trk. Drugi su jednostavno potrčali peške. Što dalje od Seanšana. Sa čelikom su oni mogli da se nose, ali ne i sa nečim ovakvim.

Trčanje, sinulo je Metu, izgleda kao posebno dobra zamisao u ovom času. Pogleda nazad, ka prolazu, gde su se prašina i ruševine dizali, visoki bar sprat. On polete niz ulicu ispred Eboudaraca koji su bežali, držeći se što je moguće bliže zidovima, nadajući se da niko od Seanšana neće pomisliti kako je i on Tilinin vojnik. Nikako nije trebalo da oblači zeleni kaput.

Ona sul’dam, izgleda, nije bila zadovoljna. Lisičja glava ponovo je zahladnela, a sledeća tutnjava iza leđa zakuca ga za pločnik koji mu je poskočio u susret. Iako mu je zvonilo u ušima, čuo je krckanje građevine. Nad njim je belo malterisani zid od cigala počeo da se naginje ka ulici.

„Šta se dogodilo s mojom krvavom srećom?“, povikao je. Imao je taman toliko vremena. I dovoljno vremena da shvati, dok su se cigle i drvenarija obrušavali na njega, kako su se kockice u njegovoj glavi iznenada umirile.

40 Koplja