Nebeski oganj

Opsovao je i trgnuo okrvavljenu ruku natrag. „Ništa slično nisam ni pomislio. Mislio sam da ćete me razumeti.“ Uzela je poslednje koplje i stavila nogu na njega, na šta on poče da usmerava i izatka Vazduh oko nje tako da više nije mogla ni da se pomeri. Samo ga je nemo gledala. „Svetlost me spalila ako ste rekle ma i jednu reč! Namerno sam držao Device podalje od bitke protiv Kuladina. Nisu se svi borili tog dana. A niste rekle ni reč.“

Ona razrogači oči od neverice. „Ti si nas držao podalje od plesa kopalja? Pre će biti da smo mi štitile tebe. Bio si kao curica koja se tek venčala s kopljem, spremna da pojuri napred i napadne, i ne pomišljajući da bi neko mogao da je ubije s leđa. Ti si Kar’a’karn i nemaš prava da bez preke nužde dovodiš svoj život u opasnost.“ Glas joj onda postade ravnodušan. „Sad idi i bori se protiv Izgubljenog. To je dobro čuvana tajna, ali uspela sam ponešto da iščeprkam od vođa drugih društava.“

„Ponovo hoćete da me sprečite da se borim?“, upita on tiho.

„Ne budali, Rande al’Tore. Svako je mogao da razigra koplja s Kuladinom, ali je bilo detinjasto što si hteo da sam to uradiš. Ovde niko osim tebe ne može da se suoči sa Senodušnim.“

„Zašto onda...?“ Zaćutao je. Već je znao odgovor. Posle onog krvavog okršaja s Kuladinom ubedio je sebe da njima to ne smeta. Želeo je da veruje u to.

„S tobom idu samo odabrani.“ Reči poput lavine pokuljaše iz nje. „Tu su ljudi iz svih društava. Muškarci. I nijedna Devica, Rande al’Tore. Far Dareis Mai nose tvoju čast, a ti ih lišavaš njihove.“

Duboko je udahnuo. „Ja... ne mogu da gledam ženu kako umire. Ne podnosim to, Sulin. Izbezumim se. Ne bih mogao da ubijem ženu ni kad bi mi život od toga zavisio.“ Moirainino pismo mu zašuška u rukama. Umrla je zato što on nije mogao da ubije Lanfear. Njegov život odavno nije samo njegov. „Sulin, radije bih sam otišao Rafhinu nego da vidim ijednu od vas mrtvu.“

„Gluposti. Svakome treba neko da mu čuva leđa. Pa čak i Rafhinu. Čak i Roidanu od Gromovnika i Turolu od Kamenih pasa.“ Pogledala je svoje podignuto stopalo na koplju, uvezano istim tokovima koji su joj držali ruke. „Oslobodi me pa da porazgovaramo.“

Malo je oklevao pre nego što je razvezao tkanje. Bio je spreman da je ponovo uveže ako zatreba, ali ona samo prekrsti noge i stade da se igra kopljem. „Ponekad zaboravim da ti nisi naše krvi, Rande al’Tore. Dobro me slušaj. Ja sam to što sam.

Ovo sam ja.“ Stisnula je koplje.

„Sulin...“

„Saslušaj me, Rande al’Tore. Ja jesam koplje. Treba li da biram između muškarca i koplja, ja biram koplje. Neke izaberu muškarca. Neke se zasite trčanja s kopljima pa požele muža i dete. Ja nikada nisam poželela ništa drugo. Nijedan poglavar klana ne bi oklevao da me pošalje u najžešći ples kopalja. Ako i poginem, moje prvosestre žaliće za mnom, ali ni dlaku više nego za palim prvobratom. Drvoubica koji bi mi na spavanju zario nož u srce učinio bi mi veću čast nego ti. Razumeš li šta hoću da ti kažem?“

„Razumem, ali...“ Zaista ju je razumeo. Nije htela da mu dozvoli da od nje napravi nešto što nije. Jedino mu preostaje da bude spreman da je gleda kako umire. „Šta bi bilo kad bi slomila i poslednje koplje?“

„Ako nemam časti u ovom životu, možda ću je imati u narednom“, izgovorila je, kao da navodi jedno od mogućih objašnjenja. Nije je odmah razumeo. Jedino mu preostaje da bude spreman da je gleda kako umire.

„Ne ostavljaš mi mnogo izbora, zar ne?“ Ništa više nego Moiraina.

„Uvek postoji izbor, Rande al’Tore. Ti ga imaš, a imam ga i ja. Đi’e’toh je jasan.“

Poželeo je da se izurla na nju, da prokune đi’e’toh i sve koji ga poštuju. „Odaberi Device koje će poći s tobom, Sulin. Ne znam koliko vojske mogu da povedem, ali Far Dareis Mai biće zastupljene koliko i ostala društva.“

Ustao je i provukao se pored nje. Smešila se, ali ne od olakšanja. Bilo je to zadovoljstvo. Zadovoljna je što će imati priliku da pogine. Trebalo je da je obavije saidinom i ostavi je tako da sačeka dok se on ne vrati iz Kaemlina. Otvorio je širom vrata, izašao napolje... i stao kao ukopan.

Enaila je stajala na čelu kolone Devica naoružanih kopljima, kolone koja je počinjala ispred upravnikove kućice, a kraj joj se gubio iza najbliže kapije kojom se stizalo u grad. Pokoji Aijel bi ih znatiželjno pogledao, ali to je očigledno bilo nešto između Far Dareis Mai i Kar’a’karna i nije se ticalo nikoga iz drugih društava. Amis i još tri-četiri Mudre koje su nekada i same bile Device koplja pokazivale su nešto više zanimanja. U luci je ostalo vrlo malo Kairhijenjana, a i oni su pokušavali da dovedu u red prevrnuta kola sa žitom, trudeći se da gledaju svoja posla. Enaila zakorači ka Randu i nasmeši se kad se Sulin pojavi iza njega. Ali ne od olakšanja, nego od zadovoljstva. Osmesi zadovoljstva proneše se dugom povorkom Devica. Nasmešiše se i Mudre, a Amis mu odsečno klimnu glavom, kao da je zadovoljna što je napokon prestao da se glupira.

„Već sam mislio da su stale u red da bi te utešile poljupcima“, reče Met.