Nebeski oganj

Odmahnuo je glavom i podigao ruke da prihvati Avijendu kad je prebacila nogu preko sedla. Zastao je tako, držeći je oko struka, i zagledao se u njene bistre plavozelene oči. Nije skrenula pogled, niti joj se izraz lica promenio, ali na trenutak ga je malo jače stisla za mišice. U čemu li je to trebalo da bude uspešnija? Mislio je da su mu je Mudre dodelile kako bi ga uhodila, ali ako ga je ikada išta pitala o onome što je od njih krio bilo je to samo kad ga je korila što nije potpuno otvoren prema njima. Međutim, nikada to nije bilo podmuklo, niti je ikada pokušala da nešto iščeprka. Doduše, bila je spremna da ga tuče, ali ni to nije krila. Sinulo mu je da je ona možda nešto slično onim Kolaverinim devojkama, ali brzo je to odbacio. Avijenda nikad sebi ne bi dopustila da je neko tako iskorišćava. Osim toga, onda mu ne bi jednom dala da okusi njeno telo a posle čak odbijala i da ga poljubi, a na stranu to što je pola sveta morao zbog nje da pređe. To što se nije ustezala da bude gola pred njim pripisivao je drugačijim aijelskim običajima, a u njegovom je stidu verovatno toliko uživala zato što to smatra odličnom šalom na njegov račun. U čemu je onda trebalo da uspe? Samo nekakve zavere oko njega. Zar su se baš svi urotili? U njenim je očima video odraz svog lica. I odakle joj ta srebrna ogrlica?

„Nemam ja ništa protiv ljubavisanja“, reče Met, „ali zar ne mislite da vas gleda previše ljudi?“

Rand skloni ruke s Avijendinog struka i ustuknu, baš kao i ona. Povila je glavu i stala da petlja oko suknje, mrmljajući kako se sva zgužvala od jahanja, ali ipak je stigao da vidi da se zarumenela. Pa, zaista mu to nije bila namera.

Namršteno se osvrnuo i rekao: „Baele, lepo sam ti rekao koliko ljudi mogu da povedem.“ Device su i dalje pristizale u dvorište, a već je vladao pravi krkljanac. Po pet stotina ratnika iz svakog društva – to je šest hiljada Aijela. Hodnici palate sigurno su dupke puni.

Visoki poglavar klana sleže ramenima. I on je, kao i svi ostali, imao šoufu na glavi, spremnu da je navuče preko lica. Nije nosio onu grimiznu traku, iako je gotovo polovina ratnika imala crno-beli disk na čelu. „Poći će svako koplje koje budeš mogao da povedeš. Idu li i dve Aes Sedai?“

„Ne.“ Dobro je što je Avijenda ostala pri svom obećanju da mu neće dati da je ponovo dotakne. Lanfear je umalo ubila i nju i Egvenu samo zato što nije znala koja je koja. Kako li je Kader saznao za ono? Nema veze. Lan je imao pravo. Svaku ženu koja mu se previše približi čeka jedino bol, a pokoju i smrt. „One neće s nama.“

„Čuo sam glasine o... nekakvoj gužvi... na reci.“

„Bila je to velika pobeda, Baele“, kiselo će Rand. „I velika čast.“ Ali ne mojom zaslugom. Pevin prođe iza Baela i stade kraj Randa. Njegovo usko, izranavljeno lice i dalje je bilo savršeno bezizražajno. „Zar čitava palata zna šta se desilo?“, upita Rand.

„Ja sam čuo“, odgovori Pevin. Vilice stadoše da mu se miču ne bi li iznedrile još koju reč. Umesto iskrpljenog seljačkog kaputa sada je imao crveni kaputić od finog sukna, poklon od Randa, a dao je i da mu se na prsima izvezu dva zmaja. „Da idete. Nekud.“ Više od toga nije mogao da kaže.

Rand klimnu. Glasine su se širile kao gamad. Samo da ne stignu i do Rafhina. Podigao je pogled ka krovovima i visokim kulama. Nigde nijednog gavrana. Doduše, već izvesno ih vreme nije viđao, ali čuo je da ih ljudi ubijaju. Možda ga sad zato izbegavaju. „Pripremite se.“ Prigrlio je saidin i potpuno lišen osećanja otplutao u Prazninu.

U podnožju stepeništa pojavi se prolaz. Isprva je izgledao kao blistava nit, koja se raširi u četiri stope širok pravougaoni otvor iza kojeg se videlo samo crnilo. Niko ne progovori ni reč. Nekome s druge strane otvor će izgledati kao ploča od mutnog stakla ili drhturava izmaglica u vazduhu, ali neće moći da prođe kroz njega koliko ni kroz zid, dok će se s boka videti samo uspravna crta.

Nije mogao da napravi prolaz širi od četiri stope. Asmodean mu je objasnio da postoje izvesna ograničenja. Izgleda da je u svemu tako. To ne zavisi od količine saidina koju čovek prigrli. Jedna moć ima veze jedino s otvaranjem ovakvih prolaza, ali ne i sa njihovom suštinom. Ona je već deo nečeg drugog. Asmodean je to nazvao „u snu san“.

Zakoračio je unutra i našao se na nečemu nalik kamenoj ploči, koja kao da je lebdela usred potpunog crnila. Jasno je osećao da unaokolo nema ničega. Nije to bio mrak, nego bezvremeno ništavilo. Video je i sebe i prolaz, ali sve ostalo bilo je savršeno crno.