Oluja na obzorju

„Svestan sam koliku opasnost predstavlja", bezizražajno odvrati Rand dižući patrljak koji mu je ostao umesto leve šake. Metalna zlatno-crvena tetovaža zmajskog tela zablista na sjaju svetiljke. Glavu tetovaže pojela je Vatra koja ga je skoro ubila.

Ninaeva duboko uzdahnu. „Da, pa onda mora da vidiš kako uobičajena pravila ne važe za nju!"

„Rekao sam - ne!“, odbrusi Rand. „Ispitivaćete je, ali nećete je povrediti!“ Ne ženu. Sačuvaću makar to jedno zrnce svetlosti u sebi. Izazvao sam već previše ženskih smrti i tuga.

„Ako je to ono što od nas zahtevaš, mladiću", šturo odvrati Kecuejn, „onda će tako i biti. Samo nemoj da mi kukaš kada ne budemo mogle da od nje izvučemo ni šta je juče doručkovala, a kamoli gde su ostali Izgubljeni. Počinjem da se pitam zašto uporno tražiš da nastavljamo sa ovom lakrdijom. Možda bi jednostavno trebalo da je predamo Beloj kuli i da završimo s tim."

Rand se okrenu od nje. Napolju su vojnici završili s proverom konja. Vezovi su delovali dobro. Bili su jednaki i pravi, a životinjama su konopci bili popušteni taman koliko treba.

Da je predaju Beloj kuli? To se nikada neće desiti. Kecuejn neće ispustiti Semirhag iz svojih šaka sve dok ne dobije odgovore koje traži. Napolju je i dalje duvao vetar, a njegovi barjaci vijorili su mu se pred očima.

„Kažeš, da je predamo Beloj kuli?", upita on i osvrnu se da je pogleda. „Kojoj Beloj kuli? Bi li je poverila Elaidi? Ili misliš na one druge? Čisto sumnjam da bi Egveni bilo drago kada bili joj tutnuo u krilo jednu Izgubljenu. Egvena bi možda jednostavno pustila Semirhag i umesto nje zarobila mene. Naterala bi me da kleknem pred pravdom Bele kule i smirila bi me, samo da bi upisala još jednu recku."

Ninaeva se namršti. „Rande! Egvena nikada ne bi...“

„Ona je Amirlin“, odvrati on i iskapi pehar vina. Bilo je pokvareno, baš kao što se sećao. „Ona je Aes Sedai do srži. Ja sam za nju samo još jedan pion.“

Da, reče Lijus Terin. Moramo se držati podalje od svih njih. Znaš, odbile su da mi pomognu. Odbile! Rekle su da je moj plan suviše nemaran i opasan. Ostavile su me samo sa Stotinu sadrugova, bez žena - tako da nismo mogli da obrazujemo krugove. Izdajnice! Ovo je sve njihova krivica. Ali... ali ja sam ubio Ilijenu. Zašto?

Ninaeva nešto reče, ali Rand je nije slušao. Lijuse Terine?, obratio se onom glasu. Šta si to učinio? Žene nisu htele da pomognu?Zašto?

Ali Lijus Terin opet zajeca, a glas poče da mu se gubi.

„Reci mi!“, zaurla Rand, bacajući pehar. „Plamen te spalio, Rodoubico! Govori kad te pitam! “

Prostorijom zavlada muk.

Rand trepnu. Nikada... nikada ranije nije pokušao da razgovara s Lijusom Terinom kada drugi mogu da ga čuju. A one znaju. Semirhag je spomenula glas koji on čuje, odbacujući Randa kao da je običan luđak.

Rand diže ruku da provuče prste kroz kosu. Ili makar pokuša... ali poslužio se šakom koja je sada samo patrljak, tako da ništa nije postigao.

Svetlosti!, pomislio je. Gubim se. Više ne znam koji je glas moj a koji njegov. Ovo je trebalo da se poboljša pošto sam očistio saidin! Trebalo je da budem bezbedan...

Ne bezbedan, promrlja Lijus Terin. Već smo bili ludi. To se više ne može promeniti. On se zasmeja, ali smeh se pretvori u jecaje.

Rand pređe pogledom po sobi. Minine tamne oči bile su toliko zabrinute da je morao da skrene pogled. Alivija - koja je onim svojim prodornim pogledom posmatrala prepirku oko Semirhag - delovala je kao da predobro zna šta se dešava. Ninaeva naposletku popusti i povuče pletenicu. Kecuejn ga prvi put nije prekorila zbog ispada, već je samo srknula vino. Kako može podneti da ga pije?

Ta misao je bila beznačajna. Besmislena. Došlo mu je da prasne u smeh. Samo što nikakav zvuk nije hteo da mu izađe iz grla. Više ne može da bude ni zajedljiv. Svetlosti! Ne mogu više ovako. Vidim kao kroz maglu, šaka mi je spaljena, a stare rane na boku otvaraju mi se čim uradim nešto malo napornije od disanja. Osušen sam kao ispražnjeni bunar. Moram da završim svoja posla ovde i da odem do Šajol Gula.

U suprotnom, od mene neće ostati ništa što bi Mračni mogao da ubije.