Putanja bodeža

Surot jedva baci pogled ka njemu, pre nego što se okrenula da prouči mapu na stolu, a ako su se njene crne oči skupile zbog onoga što je videla, imala je razloga za to. Pod njom, Hailene su postigle daleko više nego što je iko sanjao, povrativši velike delove ukradene zemlje. Jedini razlog zbog kojeg su bile poslate bio je da izvide put, a nakon Falmea neki su smatrali kako je i to nemoguće. Razdraženo je dobovala prstima po stolu, kuckajući dugim noktima obojenim u plavo na dva prsta. Bude li nastavila sa uspesima, možda će joj biti dozvoljeno da u potpunosti obrije glavu i oboji i treći nokat na obema šakama. Ne bi bilo ništa novo da neko bude usvojen u carsku porodicu nakon tako velikih uspeha. Međutim, ako se suviše zaleti, ako napravi samo jedan pogrešan korak, moglo bi joj se desiti da joj svi nokti budu odsečeni, a njoj samoj da navuku prozirnu haljinu kako bi služila nekome od Krvi, ako ne bi bila prodata nekom zemljoradniku da mu pomaže u obrađivanju njiva, ili da se znoji u kakvom skladištu. U najgorem slučaju, Miradž bi samo mogao da sam sebi iseče vene.

Nastavio je da posmatra Surot u strpljivoj tišini, ali on je nekada bio izviđački poručnik, morat’raken, pre nego što je uzdignut u Krv, te zato nije mogao da se uzdrži i da ne primećuje oko sebe. Izviđač je živeo ili umirao zbog onoga što jeste ili nije video, a od njega su zavisili i ostali. Ljudi su ležali svud po šatoru s licima nadole; neki jedva da su disali. Trebalo je da ga Surot odvede na stranu, a njih da ostavi kako bi nastavili sa svojim poslom. Vojnici na ulazu upravo su oterali jednu kurirku. Koliko li je poruka bila hitna kada je ta žena pokušala da se probije pored Mrtve straže?

Da’kovejl s pisaćim stolom u rukama privuče mu pogled. Njeno lepo lutkasto lice grčilo se od mrštenja koje nikada nije trajalo duže od nekoliko trenutaka. Vlasništvo koje pokazuje ljutnju? A bilo je tu još nečega. Pogled mu na trenutak skrenu na damane, koja je stajala oborene glave, ali je ipak radoznalo posmatrala okolinu. Smeđooka da’kovejl i damane bledih očiju bile su različite koliko god su to dve žene mogle biti, pa ipak bilo je nečeg u vezi s njima. Nečeg na njihovim licima. Čudno. Nije mogao da odredi starost nijedne od njih dve.

Koliko god da mu je pogled bio brz, Alvin ga je primetila. Trznuvši srebrni povodac a’dama, ona polegnu damane da se pruži potrbuške na patos šatora. Pucnuvši prstima, ona rukom, na kojoj nije bilo narukvice a’dama, pokaza ka podu, a onda se namršti jer se da’kovejl s kosom boje meda nije ni pomerila. „Dole, Lijandrin!“, zašištala je gotovo ispod daha. Besno pogledavši Alvin besno! da’kovejl se spusti na kolena, dok joj je lice jasno pokazivalo da se duri.

Potpuno čudno. Ali teško da je bilo bitno. Nezainteresovanog lica, iako je inače sagorevao od nestrpljenja, čekao je. Bio je nestrpljiv i bilo mu je vrlo neudobno. On je uzdignut u Krv nakon što je u jednoj noći prejahao pedeset milja, s tri strele u telu, da bi doneo glas o pobunjeničkoj vojsci koja je marširala na sam Sendar; leđa su ga još uvek bolela.

Konačno, Surot se okrenu od stola s mapama. Nije mu dala dozvolu da ustane, niti se ponašala kao da je on jedan od Krvi. Mada, on to nije ni očekivao. Bio je daleko ispod nje. „Spreman za marš?“, kratko ga je pitala. Makar mu se nije obratila preko Glasa. Pred tolikim njemu potčinjenim zapovednicima od stida bi držao oboren pogled mesecima, ako ne i godinama.

„Biću, Surot“, odgovorio je mirno, susrevši njen pogled. Ipak je bio od Krvi, koliko kod nisko stajao. „Oni se ne mogu spojiti za manje od deset dana, i još najmanje deset pre no budu mogli da izađu iz planina. Mnogo pre toga ja...“

„Oni bi mogli biti ovde sutra“, brecnu se ona. „Danas! Ako dođu, Miradž, a velika je verovatnoća da će doći, doći će koristeći drevnu veštinu Putovanja.“

Čuo je ljude kako se vrte na stomacima pre no su uspeli da se uzdrže. Surot je izgubila vlast nad svojim osećanjima i brbljala je o legendama? „Da li si sigurna?“ Reči su mu skliznule preko usana pre no je stigao da ih zaustavi.

Pre toga je samo mislio da je postala neobuzdana. Oči su joj sevale. Zgrabila je krajeve svoje haljine ukrašene cvećem, zglobovi su joj pobeleli, a ruke joj se tresle. „Da li ti to mene ispituješ?“, zarežala je s nevericom. „Neka ti je dovoljno što imam sopstvene izvore podataka.“ I bila je besna na njih, koliko i na njega, shvatio je. „Ako dođu, možda će biti i pedeset tih takozvanih Aša’mana, ali ne više od pet ili šest hiljada vojnika. Čini se da ih nema više od toga od početka, bez obzira na to šta letači izveštavaju.“