Putanja bodeža

Iznenađujuće ili možda i ne Vejramon poče da se raspravlja tražeći dalje napredovanje da „se Ebou Dar zauzme u slavu Gospodara Jutra“, kako je on to rekao, ali je svakako bilo iznenađenje ćuti Gedvina kako izjavljuje da ne bi imao ništa protiv još nekoliko sukoba sa ovim Seanšanima i da se svakako ne bi protivio da vidi Ebou Dar. Čak su i Ejlil i Anaijela dale svoj glas u korist „istrebljivanja tih Seanšana jednom za svagda", mada je Ejlil dodala kako bi ona svakako želela da izbegne vraćanje da bi se posao dovršio. Bila je veoma sigurna kako bi gospodar Zmaj ustrajao da mu se u tom slučaju pridruži. To je izjavila tako hladno i suvo da ih sve podseti na noć u Aijelskoj pustari.

Jedino su se Bašer i Gregorin zalagali za povratak, govoreći sve glasnije, jer je Rand stajao bez reči. Bez reči i zagledan ka zapadu. Ka Ebou Daru.

„Završili smo ono zbog čega smo došli“, ustrajno je ponavljao Gregorin. „Tako ti milostive Svetlosti, misliš li da zauzmeš i sam Ebou Dar?“

Zauzeti Ebou Dar, pomisli Rand. A što da ne? Niko to ne bi očekivao. Potpuno iznenađenje, za Seanšane i sve ostale.

„Postoje trenuci kada treba posegnuti za prednošću i nastaviti jahanje", grmeo je Bašer. „Postoje i trenuci kada treba pokupiti svoje pobede i vratiti se kući. Ja kažem da je vreme da se vratimo kući.“

Ne bi mi smetalo to što te imam u svojoj glavi, reče Lijus Terin, zvučeći gotovo pribrano, da nisi tako očigledno lud.

Ebou Dar. Rand čvršće stegnu Zmajevo žezlo, a Lijus Terin se zakikota.

24 Vreme za gvožđe

Dvanaest liga istočno od Ebou Dara, u svitanje je raken jedrio gore-dole mestimično oblačnim nebom, a potom se spustio na dugačak pašnjak, lepršavim trakama na visokim stubovima označen kao letačko polje. Smeđa trava bila je posečena i ugažena danima ranije. Sva otmenost koju je stvorenje imalo u vazduhu nestala bi čim bi mu kandže dotakle tlo: nezgrapno je trčkaralo, visoko držeći kožasta krila s rasponom od trideset ili više stopa, kao da životinja namerava ponovo da se vine u vazduh. Isto tako nije bilo mnogo lepote u rakenu koji je trapavo trčkarao niz polje mašući rebrastim krilima, dok letači, zgrčeni u sedlu, kao da pokušavaju da uzdignu zver sopstvenom snagom, trčkarao bi dok se konačno ne bi vinuo u vazduh, krajevima krila gotovo dodirujući vrhove maslinovog drveća oko ivice polja. Tek kada bi dostigli visinu i okrenuli se ka suncu, jedreći prema oblacima, rakeni su ponovo imali svoju uzvišenu veličanstvenost. Letači koji bi se spustili nisu se zamajavali sjahivanjem. Dok su pešadinci obema rukama rakenu pridizali korpu punu sparušenog voća koje je gutao celo, po dve šake odjednom, jedan od letača predao bi njihov zajednički izviđački izveštaj nekom od starijih pešadinaca, a drugi bi se nagnuo na drugu stranu da primi nova naređenja od letača koji je obično bio prestar da bi i sam držao uzde. Ubrzo pošto bi sletelo, stvorenje je navođeno da se odgega u ravcu gde je još četiri ili pet takvih čekalo svoj red da se upusti u tu dugu, nespretnu trku prema nebu.

U mrtvoj trci, izbegavajući konjicu i pešadiju u pokretu, glasnici su odnosili izviđačke izveštaje u veliki zapovednički šator s crvenim barjakom. Bilo je tu oholih tarabonskih kopljanika i ravnodušnih Amadičana s kratkim kopljima, koji su stajali okupljeni u pravilnim kvadratima, s grudnim oklopima preko kojih su bile izvučene vodoravne trake u bojama puka kojem su pripadali. Altarska laka konjica, rasuta u nejednake gomile, terala je konje da se propinju, tašta zbog crvenih ureza koji su im se ukrštali preko grudi, toliko drugačijih od svih drugih oznaka. Altarci nisu znali da su se tako označavali oni skloni neposlušnosti ili nepouzdani. Među seanšanskim vojnicima, čuveni pukovi, puni ponosa, predstavljali su sve krajeve Carstva, bledooki iz Alkama, ljudi iz N’Kona s kožom boje meda, ljudi crni kao ugalj iz Kauila i Dejlinšara. Bili su tu i morat’tormovi na svojim gipkim jahaćim grlima bronzane krljušti zbog kojih su se konji propinjali i uplašeno poigravali, pa čak i nekoliko moratgrolmova sa svojim dežmekastim životinjama s kljunovima, ali jedino što je uvek pratilo seanšansku vojsku sada je padalo u oči zbog svoje odsutnosti. Sul’dam i damane su se još uvek nalazile u svojim šatorima. Generalkapetan Kenar Miradž dosta je razmišljao o sul’dam i damane.