Putanja bodeža

Rand prisili šaku da popusti stisak na Zmajevom žezlu. Oduvek je bio siguran da je Dašiva lud gotovo isto koliko i sam Lijus Terin. Obično se čovek bolje obuzdavao, koliko god to bilo nepouzdano. „Usmeravam duže od tebe, Dašiva. Samo osećaš prljavštinu jače.“ Nije bio u stanju da ublaži svoj ton. Svetlosti, još ne može da poludi, a ne mogu ni oni! „Zauzmi svoje mesto. Uskoro ćemo krenuti.“ Trebalo je da se izviđači uskoro vrate. Čak i na ovoj ravnijoj zemlji, čak i ograničeni daljinom do koje su mogli doseći pogledom, za deset milja nije bilo potrebno mnogo vremena kada se Putuje.

Dašiva nije načinio pokret da posluša. Umesto toga, ljutito je otvorio usta, a onda ih brzo zatvorio. Vidljivo se tresući, on duboko udahnu. „Vrlo sam dobro svestan koliko dugo usmeravaš“, rekao je ledenim, gotovo oholim tonom, „ali sasvim sigurno čak i ti možeš osetiti. Oseti, čoveče! Ne sviđa mi se da cudno’ bude korišćeno na saidinu, i ne želim da umrem ili... ili da sagorim zato što si ti slep. Pogledaj moj štit! Pogledaj ga!“

Rand je zurio. Dašiva koji se gura napred bilo je čudo samo po sebi, ali razdraženi Dašiva? A onda je pogledao štit. Zaista pogledao. Trebalo bi da su tokovi mirni kao niti gusto tkanog platna. Vibrirali su. Štit je stajao čvrst, kao što je i trebalo da bude, ali pojedinačne niti Moći lagano su podrhtavale. Mor je rekao da je saidin bio čudan u blizini Ebou Dara, i stotinu milja ukrug. Sada su bili udaljeni manje od sto milja.

Rand se napregnu da oseti saidin. Uvek je bio svestan Moći sve drugo je značilo smrt ili nešto gore pa ipak počeo je da se navikava na otimanje. Borio se za život, ali je borba postala prirodna, kao život. Otimanje je bilo život. Naterao je sebe da oseti tu borbu, svoj život. Hladnoća koja je mogla da smrvi kamen u prah. Vatra koja je mogla da natera kamen da se pretvori u paru. Prljavština naspram koje je kloaka mirisala kao bašta puna cveća. I... damaranje, kao da mu nešto podrhtava u šaci. Ovo nije bilo onakvo drhtanje koje je osetio u Šadar Logotu, kada je zagađenost na saidinu bila izmešana sa zlom samog mesta, a saidin damarao s njim. Prljavština je ovde bila jaka, ali mirna. Sam saidin je delovao pun pokreta i talasanja. Nestrpljenje, tako ga je Dašiva nazvao, a Rand je mogao da razume zašto.

Niz obronak, iza Flina, Mor provuče ruku kroz kosu i uznemireno se osvrnu. Flin se drugačije okrenu u sedlu i olabavi mač u koricama. Narišma je, gledajući u nebo u potrazi za letećim stvorovima, prečesto treptao. Na Adlijevom obrazu se trzao mišić. Svako od njih je ispoljavao neki znak napetosti, i malo čuđenja. Kroz Randa poteče olakšanje. Ipak nije ludilo.

Dašiva se osmehivao, uvrnutim samozadovoljnim osmehom. „Ne mogu da verujem da nisi osetio ranije.“ Glas mu je bio vrlo blizu podsmeha. „Držao si saidin praktično dan i noć otkad smo počeli ovaj ludi pohod. Ovo je jednostavan štit, ali nije hteo da se oblikuje, a onda se sastavio, kao da mi se istrgao iz ruku.“

Srebrnoplava traka prolaza otvori se na vrhu jednog od ogoljenih brda, pola milje na zapad, i Borac provede svog konja kroz nju, a onda žurno uzjaha, vraćajući se iz izvidnice. Čak i na toj udaljenosti, Rand je mogao da oseti bledo podrhtavanje tokova koji su okruživali prolaz, pre nego što su nestali. Jahač nije stigao ni do podnožja brda, kada se novi prolaz otvori na grebenu, a potom i treći, četvrti, i dalje, jedan za drugim, gotovo istom brzinom kojom im se prethodnik mogao skloniti s puta.

„Ali se jeste stvorio“, reče Rand. Kao i izviđački prolazi. „Ako je teško obuzdati saidin, to je uvek teško, ali on i dalje radi ono što ti hoćeš.“ Ali zašto je ovde teže? Pitanje za neku drugu priliku. Svetlosti, želeo je da je Harid Fel još uvek živ; stari filozof bi možda imao odgovor. „Vrati se ostalima, Dašiva“, naredi, ali je čovek zurio u njega zaprepašćeno, i on je morao da ponovi pre no je ovaj dozvolio štitu da nestane, trgnuo svog konja nazad bez pozdrava i poterao ga niz obronak, obadajući ga petama.

„Neki problemi, moj gospodaru Zmaju?“ Anaijela se glupavo osmehnu. Ejlil je jedva uputila Randu ravan pogled.

Videvši prvog izviđača kako jaše prema Randu, ostali se uputiše na sever i jug, gde će se pridružiti ostalim kolonama. Potražiti ih na staromodan način bilo je brže nego otvarati nasumične prolaze. Zauzdavši konja ispred Randa, Nalaam udari pesnicom o grudi da li su mu oči izgledale divlje? Nije bilo bitno. Saidin je još uvek radio ono što je čovek koji je njime upravljao želeo. Nalaam pozdravi i predade svoj izveštaj. Seanšani nisu bili ulogoreni na deset milja udaljenosti, nije bilo više od pet ili šest milja razdaljine, marširajući na istok. A imali su dvadesetak sul’dam i damane.