Putanja bodeža

Bertam potisnu uzdah, i to ne samo zbog nespretnosti te budale. Mnogi su probali da utiču na njega pomoću Kolaverine smrti. Bila mu je omiljena rođaka, ali bila je slavoljubiva preko svake mere. Saigani su imali dobre osnove da zahtevaju Sunčev presto, pa ipak ne bi ga mogla zadržati protiv jačine Rijatina i Damodreda, bilo koga od njih, pojedinačno ili udruženih, ne bez otvorene podrške Bele kule ili Ponovorođenog Zmaja. Ipak, ona mu jeste bila omiljena. Šta je Vejramon hteo? Svakako ne ono što se činilo na površini. Čak ni ovaj tairenski klipan nije bio toliko jednostavan.

Pre no je mogao dobiti bilo kakav odgovor, između drveća ispred pojavi se konjanik koji je galopirao ka njima Kairhijenjanin, a kada se našao pred njima, tako iznenadno se zaustavio da mu je konj seo na zadnjicu. Bertam prepozna jednog od svojih vojnika, čoveka s razmaknutim zubima i brojnim ožiljcima na oba obraza. Dojl, pomisli on. S poseda Kolčejn.

„Moj gospodaru Bertame“, promumla čovek hvatajući dah. „Dve hiljade Tarabonaca mi je za petama. A s njima su i žene! S munjama na haljinama!“

„Njemu za petama“, s omalovažavanjem promrmlja Vejramon. „Videćemo šta moj čovek ima da kaže na to kad se vrati. Ja sasvim sigurno ne vidim nijednog.J"

Iznenadni pokliči u blizini, pred njima, prekidoše ga u pola reči, a onda se začu grmljavina potkovica i pojaviše se kopljanici u galopu: plima koja je nadirala šireći se kroz drveće. Pravo na Bertama i ostale.

Vejramon se nasmeja. „Ubij koga god hoćeš, kad god hoćeš, Gedvine“, dobaci on, izvlačeći mač jednim zamahom. „Ja koristim načine koje kori tim, i to je to!“ Pojahavši prema svojim vojnicima, on zavitla sečivom iznad glave uzvikujući, „Sanijago! Sanijago i slava!“ Nije bilo iznenađenja što nije dodao poklič za svoju zemlju ovom pokliču za svoju Kuću i svoju najveću ljubav.

Pojurivši u istom pravcu, Bertam takođe podiže glas. „Saigan i Kairhijen!“ Još nije bilo potrebe za mahanje mačem. „Saigan i Kairhijen!“ Šta je čovek pokušavao da uradi?

Začu se grmljavina, a Bertam pogleda u nebo, zaprepašten. Bilo je malo više oblaka nego ranije. Ne; Dojl Dalin? pomenu one žene. A onda je zaboravio na sve ono što je glupi Tairenac hteo dok su Tarabonci s čeličnim velovima nadirali preko šumovitih brda prema njemu; vatra je šikljala iz tla, a munje s neba udarale su pred njima.

„Saigan i Kairhijen!", uzviknu on.

Podiže se vetar.

Konjanici se sudariše među stisnutim drvećem i gustim žbunjem, gde su se senke teško nadvijale. Svetlo je delovalo kao da opada, oblaci su postajali gušći, ali je to bilo teško primetiti kroz zgusnute krošnje drveća nad njima. Zaglušujuća rika upola je prigušila zveket čelika o čelik, viku ljudi, njištanje konja. Povremeno bi se zemlja zatresla. Ponekad bi neprijatelj viknuo.

„Den Lušenos! Den Lušenos i Pčele!“

„Analin! Okupite se za Analin!"

„Haelin! Haelin! Za visokog lorda Sunamona!“

Poslednji krik bio je jedini koji je Varek potpuno razumeo, mada je sumnjao da mnogima koji su tu živeli i nazivali se visokim lordovima i gospama ne bi ni bila ponuđena prilika da polože zakletvu.

Trže svoj mač, zariven u pazuh njegovog suparnika, tačno iznad štitnika za grudi, i pusti da se mali bledi čovek prevrne. Opasan borac, dok nije napravio grešku i previsoko podigao sečivo. Njegov dorat probijao se kroz nisko grmlje, i Varek odvoji trenutak da požali za njim. Ta životinja izgledala je bolje nego mrkov belih kopita kojeg je morao da jaše. Samo trenutak, a onda se zapiljio kroz gusto drveće, gde mu se činilo da lijane vise s polovine grana, a pregršti neke sive, paperjaste biljke sa gotovo svih.

Zvuci bitke su se dizali sa svih strana, ali u početku nije mogao da vidi nikakav pokret. Tada se tuce altarskih kopljanika pojavilo na pedeset stopa od njega, terajući svoje konje i pažljivo osmatrajući okolinu, mada je to kako su glasno pričali među sobom više nego opravdavalo crvene trake što su im se ukrštale na štitnicima za grudi. Varek prikupi uzde, nameravajući da ih reuzme. Pratnja čak i ovako neposlušne rulje mogla bi činiti razliku između dostavljanja i nedostavljanja hitne poruke koju je nosio general-barjaktaru Čajnmaju.