Putanja bodeža

Crni mlazevi blesnuše ispod drveća, ispraznivši altarska sedla. Čim su im jahači popadali, konji se razbežaše na sve strane, a potom je ostalo samo desetak leševa prućenih po vlažnom tepihu mrtvog lišća, dok je barem po jedna strela iz samostrela štrčala iz svakog čoveka. Ništa se nije pomeralo. I pored sveg samoobuzdavanja, Varek se strese. Ti pešaci u plavim kaputima u početku su delovali kao lak plen, bez kopalja da ih štite, ali nijednog trenutka nisu izašli na otvoreno, krijući se iza drveća, u uvalama u zemlji. Oni nisu bili najgori. Bio je siguran, nakon grozničavog povlačenja u Falmeu, da je video najgore što će ikada videti, Večito pobedničku vojsku koja se povlači. Pre manje od pola sata, posmatrao je stotinu Tarabonaca kako se suočavaju s jednim usamljenim čovekom u crnom kaputu. Stotinu kopljanika protiv jednog, i Tarabonci su bili razneti u paramparčad. Bukvalno razneti u paramparčad, ljudi i konji su jednostavno pucali onoliko brzo koliko je on mogao da broji; pokolj se nastavio i pošto su se Tarabonci okrenuli i počeli da beže, i potrajao dok je ijednog bilo na vidiku. Možda to zaista nije bilo gore nego kada zemlja pod nogama eksplodira, ali damane su barem najčešće ostavljale dovoljno od čoveka da može biti sahranjen.

Posleđnji čovek s kojim je uspeo da porazgovara u ovim šumama, prosedi veteran iz domovine koji je vodio stotinu amadičanskih kopljanika, rekao mu je kako je Čajnmaj negde u ovom pravcu. Ispred sebe spazi konje bez jahača, privezane za drveće, i ljude koji su stajali. Možda su oni mogli da mu daju dalje smernice. A i dobro će im očitati zato što dokono stoje dok okolo besni bitka.

Kada je ujahao među njih, zaboravio je predavanje koje je nameravao da im održi. Našao je ono što je tražio, ali ni najmanje nije želeo da nađe ovo: desetak teško spaljenih leševa koji su ležali jedan kraj drugog. Jedan, čije je netaknuto lice bilo boje meda, nesumnjivo je bio Čajnmaj. Svi ljudi koji su stajali uokolo bili su Tarabonci, Amadičani, Altarci. Neki od njih su bili i povređeni. Jedina Seanšanka bila je sul’dam napetog lica koja je umirivala uplakanu damane.

„Šta se to ovde dogodilo?“, upitao je Varek. Nije mu se činilo da bi ovi Aša’mani ostavljali preživele. Možda je sul’dam uspela da ih odbije.

„Ludilo, moj lorde.“ Nezgrapni Tarabonac odgurnu čoveka koji mu je nanosio melem na sprženulevicu. Rukavmu je, izgleda, bio spaljen do samog štitnika za grudi, pa ipak, uprkos opekotinama, nije se mrštio. Njegov veo od čeličnih prstenova visio je jednim ćoškom pričvršćen na crveni kupasti kalpak ukrašen perjem, otkrivajući čvrsto lice s gustim sedim brkovima koji su mu gotovo skrivali usne, i oči koje su mu bile uvredljivo neposredne. „Družina Ilijanaca, napali su nas bez upozorenja. U početku sve je išlo dobro. Nisu imali sa sobom nijednog crnokaputaša. Lord Čajnmaj, on nas je hrabro vodio, a ta... ta žena... usmerila je munje. A onda, baš kada su se Ilijanci razbili, munje, one su pale i na nas.“ Prekinuo se značajno pogledavši sul’dam.

Ona je istog trena bila na nogama, mašući slobodnom pesnicom, i jurnula ka Taraboncu koliko je mogla od povoca koji joj je bio privezan za drugi zglob. Njena damane ležala je poput cvileće gomile. „Neću da slušam reči ovog pseta protiv moje Zakaj! Ona je dobra damane! Dobra damane!“ Varek umirujućim pokretom pokuša da primiri ženu. Viđao je sul’dam koje su svoje štićenice naterale da zavijaju zbog njihovih nedela, kao i nekolicinu koje su osakatile one što nisu htele da uče, ali većina bi se narogušila čak i na jednog od Krvi ako bi se usudio da ocrni njenog ljubimca. Ovaj Tarabonac nije bio od Krvi, a sudeći po izgledu uzdrhtale sul’dam, ova je bila spremna da ubije. Varek pomisli da bi ga ona mogla ubiti na mestu da je čovek glasno izrekao svoju smešnu, neizgovorenu optužbu.

„Molitve za mrtve moraće da sačekaju“, jednostavno reče Varek. Ono što je nameravao da uradi predaće u ruke Tragačima, ne bude li uspeo, ali ovde nije bio preostao nijedan Seanšanin, osim sul’dam. „Ja preuzimam zapovedništvo. Izvlačimo se iz borbe i krećemo na jug.“

„Izvlačimo se!“, riknu Tarabonac širokih ramena. „Trebaće nam dani da se izvučemo. Ovi Ilijanci bore se kao jazavci saterani u ćošak, Kairhijenjani kao lasice u kutiji. Tairenci nisu onoliko žestoki koliko sam ja čuo, ali ima možda desetak onih Aša’mana, je l’ da? Ja čak i ne znam gde se nalazi tri četvrtine mojih ljudi, u ovom vašaru!“ Ohrabreni njegovim primerom, i ostali isto tako počeše da izražavaju svoje neslaganje.