Raskršće sumraka

Luka i njegova supruga se iznenađeno zgledaše, očigledno ništa ne shvatajući. Teslina je samo stajala razjapljenih usta, a spokoj Aes Sedai zamenila je zgranutost. Ali Selukija izusti nekakav besan zvuk, plave oči joj zaplamteše, pa baci zavežljaj tkanine s leđa i zakorači prema Domonu. Tuon sevnu prstima i zaustavi je, mada se ova sva tresla od napora da je posluša. Tuonino tamnoputo lice bilo je nečitljivo kao maska, ali bilo je očigledno da joj se ne dopada to što je čula. Kad malo bolje razmisli, rekla je da je ona obučavala damane. O, plamen ga spržio, povrh svega drugog - zar će se i oženiti ženom koja može da usmerava?

Bat kopita najavi Harnana i trojicu ostalih Crvenruku kako brzim kasom pristižu uzanim prolazom između šatora i kola. Mačevi su im bili prikopčani pod plaštovima, dok je Metvin imao i bodež dug skoro kao kratak mač, a Gorderan je o sedlo okačio svoj teški samostrel, već zapet. Bio bi mu potreban čitav minut da ručkom koju nosi za pojasom navije čekrk što povlači debelu tetivu, ali ovako samo treba da stavi strelu. Harnan je nosio zakrivljeni konjanički luk, s punim tobolcem za pojasom. Fergin je vodio Kockicu.

Harnan nije ni pokušao da sjaše. Sumnjičavo odmeravajući Tuon i Selukiju, a Luku i Latel s bezmalo istom sumnjom u očima, nagnuo se iz sedla tako da mu se gruba tetovaža jastreba oštro ocrtala na obrazu. „Moj lorde, Rena je ukrala konja“, tiho reče. „Pregazila je jednog konjušara na ulazu dok je bežala. Vanin je sledi. Kaže da će moći da stigne do Koramena noćas. Tamo se zaputila. Kreće se znatno brže nego što su se kola kretala, ali jaše bez sedla. Uz malo sreće - stići ćemo je.“ Zvučao je kao da se sreća podrazumeva. Ljudstvo Družine veruje u sreću Meta Kautona više nego on.

Ali izgleda da nije imao drugog izbora. Kockice mu i dalje zvrče po glavi. I dalje ima izgleda da padnu kako njemu odgovara. Dalekog izgleda. Sreća Meta Kautona. „Luka, poteraj svoje ljude na put što brže možeš“, reče i uzjaha Kockicu. „Ostavi i zid i sve ostalo što ne možeš na brzinu strpati u kola. Samo kreni.“

„Jesi li ti lud?“, prasnu Luka. „Ako pokušam da isteram ove ljude, doći će do pobune! I tražiće da im vratim pare!“ Svetlosti, taj će čovek razmišljati o novcu i kada mu vrat bude na panju.

„Samo pomisli na to do čega će doći ako te hiljadu Seanšana sutra zatekne ovde.“ Metov glas bio je leden da ledeniji nije mogao biti. Ako ne uspe, Seanšani će stići Lukinu menažeriju veoma brzo, koliko god Luka bude terao konje. Sudeći po tome kako se namrštio kao da je zagrizao trulu šljivu, i on je toga bio svestan. Met se natera da na njega ne obraća pažnju. Kockice još grme, ali se nisu zaustavile. „Džuiline, ostavi sve zlato Luki, izuzev jedne dobre kese.“ Možda će čovek moći da potplati Seanšane, kada shvate da njihova Kćer Devet krvavih meseca nije kod njega. „Okupi sve i izjašite čim budete mogli. Kada se udaljite od grada, krenite u šumu. Naći ću vas.“

„Sve?“ Zaklanjajući Teru svojim telom, Džuilin klimnu glavom prema Tuon i Selukiji. „Ako ostavimo ove dve u Džuradoru, Seanšani će možda stati kada ih pronađu. Ako ništa drugo, možda ih to malo uspori. Stalno pričaš da ćeš ih pre ili posle pustiti na slobodu.“

Met pogleda Tuon u oči. Krupne tamne mastiljave oči na glatkom bezizraznom licu. Malčice je povukla kapuljaču kako bi joj mogao jasno videti lice. Ako je ostavi za sobom, onda ona neće moći da izgovori te reči, a sve i da ih izgovori, on će biti predaleko od nje, pa neće biti bitne. Ako je ostavi za sobom, nikada neće otkriti zašto mu se smeši tako tajnovito ili u čemu je tajna. Svetlosti, jeste

budala! Kockica poče nestrpljivo da poigrava.

„Sve“, odgovori. Je li to Tuon malčice klimnula, kao sama sebi? Zašto bi klimala? „Jašimo“, kaza on Harnanu.

Konje su morali da teraju hodom kroz menažeriju, jer drugačije nisu mogli da se probiju kroz gužvu, ali čim izađoše na put, Met potera Kockicu u galop tako da se plašt zavijorio za njim, a glavu je morao da pogne da mu šešir ne bi odleteo. Konji ne mogu da se teraju dugo tom brzinom. Put je vrludao oko brda i preko grebena, povremeno prosecajući prečicu kada uspon nije bio previsok. Gazili su preko plitkih potočića i grmeli preko niskih drvenih mostova koji su prelazili preko dubljih voda. Drveće se opet pojavi na padinama, borovi i kožolisti zeleni među golim granama stabala drugih vrsta. Neka brda su bila u zagrljaju imanja s niskim kamenim kućama krovova pokrivenih šindrom i s višim ambarima, a povremeno su naletali i na zaseoke od po desetak kuća.

Nekoliko milja od menažerije Met ugleda debelog čoveka kako jaše sedeći u sedlu kao vreća žita. Konj je bio nogati mrkov, koji je ravnomernim kasom proždirao zemlju pod sobom. I prirodno je da konjokradica ima oko za dobre konje. Vanin je čuo zvuk kopita njihovih konja, pa se osvrnuo, ali je samo usporio. To ne valja.