Raskršće sumraka

Kada Met zauzda Kockicu pored mrkova, Vanin pljunu na zemlju. „Najbolje čemu možemo da se nadamo jeste da je iznurila konja do smrti, pa da ću moći da joj pratim tragove“, progunđa. „Nisam očekivao da će bez sedla ovoliko odmaći. Ako se napnemo, možda ćemo je stići do sumraka. Ako joj konj ne ugine, otprilike u to vreme će stići do Koramena." Met zabaci glavu da pogleda ka suncu, koje je stajalo na nebu skoro neposredno iznad njega. Dug je to put da se prevali za manje od pola dana. Ako se vrati, do sumraka bi mogao prilično odmaknuti na drugu stranu od Džuradora, zajedno s Tomom, Džuilinom i ostalima. S Tuon. Sa Seanšanima koji sada znaju da treba da love Meta Kautona. Čovek koji je oteo Kćer Devet meseca ne može imati dovoljno sreće pa da se izvuče samo s time da ga proglase za da'kovejla. A otprilike sutra ili prekosutra, nabiće Luku na kolac. Luku i Latel, ali i sve ostale. Biće to šuma kočeva. Kocke mu zazveketaše po glavi.

„Stići ćemo“, odgovori on. Drugog izbora nema.

Vanin pljunu.

Ako čovek hoće da na kraju ima živog konja, postoji samo jedan način da se velika razdaljina brzo prevali u sedlu. Pola milje terali su konje hodom, pa pola milje laganim kasom. Isto tako punim kasom, pa galopom, a onda opet hodom. Sunce je krenulo da zalazi a kocke su se prevrtale. Prolazili su slabo pošumljenim brdima i šumovitim grebenima. Prelazili su preko tri koraka širokih potočića gde konji jedva da su kvasili kopita, ali i preko trideset koraka širokih potoka preko kojih su vodili ravni drveni ili ponekad kameni mostovi. Sunce se sve više spuštalo, a kockice u njegovoj glavi okretale sve brže. Skoro da su se vratili do reke, a od Rene nije bilo ni traga izuzev slabašnih belega na putu od tvrde nabijene zemlje koje je Vanin pokazivao kao da je reč o putokazima.

„Približavamo se“, progunđa debeli čovek. Ali nije zvučao ni najmanje srećno.

A onda su obišli jedno brdo iza kojeg se pružao još jedan mostić. Nakon njega, put je zavijao ka severu i kroz procep prolazio preko narednog grebena. Sunce, koje se nalazilo povrh grebena, bleštalo im je u oči. S druge strane tog grebena je Koramen. Natukavši šešir, Met pogledom isprati put tražeći ženu, koga god, bilo na konju ili na samim nogama, ali srce mu samo siđe u pete.

A onda Vanin opsova i pokaza.

Jednog riđana je popala pena dok se mučio da se popne uz padinu na drugoj strani reke, a žena ga je žustro podbadala u rebra. Rena je bila toliko željna da što pre stigne do Seanšana da se nije držala puta. Delilo ju je možda dvestotinak koraka od njih, ali to kao da su bile milje. At samo što joj se nije srušio na zemlju, ali svejedno će sjahati i uspeti da dotrči do postaje pre nego što oni budu mogli da stignu do nje. Treba samo da stigne do vrha - još pedesetak stopa.

„Moj lorde?" upita Harnan. Strela mu je bila napeta a luk napola izdignut. Gorderan je svoj teški samostrel prislonio uz rame, s debelom strelom na mestu.

Met oseti kako nešto u njemu treperi i umire. Nije znao šta. Nešto. Kocke su mu grmele u glavi. „Streljaj“, kaza.

Hteo je da sklopi oči. Tetiva samostrela zabruja; strela polete kroz vazduh kao crna munja. Rena se zanese napred kada je pogodi u leđa. Skoro da joj pođe za rukom da se uspravi na konju kada je pogodi i Harnanova strela.

Ona lagano pade s konja i skliznu niz padinu, prevrćući se, odbijajući se o mladice, kotrljajući se sve brže i brže dok naposletku ne pljusnu u vodu. Na trenutak je samo plutala licem nadole pribijena uz obalu, a onda je struja uhvati i povuče, a suknje joj se raširiše kada se natopiše.

Struja je lagano odvuče. Možda će vremenom stići i do mora. I to su tri. Gotovo da mu nije ni bilo važno što su kocke stale. To su tri. Nikada više, pomislio je dok je voda Renu nosila za okuku. Makar i poginuo, nikada više.

Nisu terali konje dok su se vraćali na istok. Nije bilo svrhe, a Met je bio iznuren. Ali nisu se zaustavljali, sem da predahnu i napoje konje. Nikome nije bilo do priče.

Kada su stigli do Džuradora bilo je gluvo doba noći. Gradske kapije bile su zatvorene, a grad je u mraku ličio na hrpu senki. Mesec je bio skriven oblacima. Za divno čudo, platneni zidovi Lukine menažerije i dalje su bili na istom mestu, odmah iza grada. Dva mišićava čoveka umotana u ćebad hrkala su pored velikog barjaka čuvajući ulaz. Čak i s puta, u mraku, bilo je očigledno da je prostor iza platnenog zida bio pun kola i šatora.

„Bar mogu da kažem Luki kako ipak ne mora da beži“, umorno reče Met, terajući Kockicu prema barjaku. „Možda će nam dati da negde odspavamo nekoliko sati.“ Koliko mu je zlata ostalo, Luka bi trebalo da im da sopstvena kola, ali znajući tog čoveka, Met se samo nadao da će moći da spava bar u čistoj slami. Sutra će krenuti da nađe Toma i ostale. I Tuon. Sutra, kada se odmori.