Raskršće sumraka

„Milost vas štitila, Aes Sedai“, prozbori, hitro tutkajući pramenove kose pod kapu i padajući u naklon. „Kako vam mogu biti na usluzi?" Ledar ućuta usred rečenice, a uši mu se na tren ukočiše. On se nije osvrnuo prema dovratku.

„Htele bismo da popričamo s vašim posetiocima“, kaza Sašala i uđe u kuhinju. „Nećemo vam dugo smetati."

„Naravno, Aes Sedai." Ako se zdepasta žena uopšte iznenadila što dve sestre hoće da pričaju s posetiocima njene kuhinje, ničim to nije pokazala. Osvrćući se oko sebe kako bi sve obuhvatila pogledom, zapljeska dežmekastim šakama i poče da uzvikuje naredbe. „Eldrid, ta se repa neće sama oguliti. Ko je pazio na preliv od smokava? Suve smokve se teško nalaze. Kasi, gde ti je kašika za prelivanje? Andile, trči i donesi..." Kuvarice i služinčad se raštrkaše na sve strane, a kuhinja se ubrzo ispuni zveketom posuđa i kašika, mada su se svi očigledno trudili da budu što je moguće tiši kako ne bi ometali Aes Sedai. A očigledno su se trudili čak i da ne gledaju prema njima, mada je to zahtevalo izvesnu meru uvrtanja i izvijanja.

Ogijer hitro ustade, a glava mu dođe skoro do debelih ogoljenih greda. Odeća mu je ličila na onu koje se Samicu i sećala iz ranijih susreta s Ogijerima - dugi tamni kaput se širio preko podvrnutih čizama. Po mrljama na kaputu reklo bi se da je naporno putovao; Ogijeri su veliki čistunci. Samo se napola okrenuo prema njoj i Sašali dok se klanjao, i trljao je široki nos kao da ga svrbi, delimično skrivajući široko lice - ali izgledao je mlado za Ogijera. „Oprostite nam, Aes Sedai“, promrmlja, „ali zaista bismo morali da krenemo."

Sagnuo se da dohvati ogromnu kožnu uprtnjaču s velikim umotanim ćebetom privezanim preko nje i nekoliko četvrtastih obrisa ututkanih oko ostalog što je u nju bilo natrpano, pa je nabacio široki remen preko ramena. I u velike džepove njegovog kaputa bile su nagurane neke pravougaone stvari. „Čeka nas dalek put do sutona." Ali njegov saputnik ostade da sedi, šaka raširenih preko stola. Bio je to bledokosi mladić s nedelju dana starom bradom, koji je izgleda više noći proveo spavajući u izgužvanom smeđem kaputu. Tamnim očima koje kao da su pripadale nekoj lisici priteranoj u ćošak, oprezno je gledao Aes Sedai.

„A kuda to idete, pa možete stići do sutona?" Sašala je stala tek kada se našla ispred mladog Ogijera, dovoljno blizu da mora nakriviti vrat da bi ga pogledala, mada joj je pošlo za rukom da to izgleda skladno a ne nelagodno, kako bi trebalo da bude. „Jeste li na putu na sastanak za koji smo čuli da se održava u stedingu Šangtai? Gazda... Ledare, je li tako?"

Dugačke uši silovito mu se trznuše, pa ukočiše, a kao šolje krupne oči oprezno suziše, kao kod onog mladića, toliko da su mu dugački krajevi obrva dodirnuli obraze. „Ledar, sin Šandina sina Koimalovog, Aes Sedai“, nevoljno odgovori. „Ali svakako ne idem na Veliki panj. Ma, starešine me ne bi pustile da priđem dovoljno blizu ni da čujem šta se priča“, usiljeno se nasmeja glasom kao iz bačve. „Ne možemo noćas da stignemo tamo kuda smo krenuli, Aes Sedai, ali svaka liga iza nas je liga koju nećemo morati da prepešačimo sutra. Moramo da krenemo." Neobrijani mladić ustade, plahovito prešavši rukom niz dugi balčak pripasanog mača, ali i ne mrdnu da pokupi uprtnjaču i ćebe pored svojih nogu i da pođe za Ogijerom, koji je već krenuo prema vratima što vode na ulicu, čak ni kad se ovaj osvrnuo i rekao: „Karldine, moramo da krenemo."

Sašala stade Ogijeru na put, kao da lebdi, mada je za svaki njegov korak morala napraviti tri. „Gazda Ledare, tražite zidarski posao“, reče mu glasom iz kojeg se čulo da neće trpeti besmislice, „ali šake vam nisu žuljevite kao zidarske. Najbolje bi bilo da mi odgovorite na pitanja."

Suzdržavajući se da se ne osmehne pobednički, Samicu priđe Crvenoj sestri. Znači, Sašala misli da može tek tako da je ćušne u stranu i iščeprka šta se dešava, je li? E pa čeka je iznenađenje. „Zaista bi trebalo da ostanete još malo“, tiho se obrati Ogijeru; buka u kuhinji trebalo bi da spreči da neko načuje, ali nema potrebe iskušavati sreću. „Kada sam stigla u Sunčevu palatu, već sam čula za jednog mladog Ogijera, prijatelja Randa al’Tora. Otišao je iz Kairhijena pre nekoliko meseci, i to u društvu jednog mladića po imenu Karldin. Je li tako, Loijale?" Ogijeru uši samo klonuše.

Mladić zausti da grubo opsuje, premda bi trebalo da zna kako pred sestrama to nije pametno, ali ipak proguta psovku. „Ja odlazim kada mi se odlazi, Aes Sedai“, oštro reče, ali tiho. Uglavnom je gledao u nju i Sašalu, ali pazio je i da neko od kuhinjskog osoblja ne priđe preblizu. Ni on nije želeo da ih neko čuje. „Ali pre nego što odem, ja hoću da čujem odgovore na neka pitanja. Šta se desilo s... mojim prijateljima? I s njim. Je li poludeo?"

Loijal teško uzdahnu i jednom ogromnom šakom pokaza mu da se smiri. „Polako, Karldine“, promrmlja. „Randu se ne bi dopalo da zapodeneš kavgu s Aes Sedai. Polako." Karldin se samo još više namršti.