Raskršće sumraka

„Ne, Karldine“, tiho kaza Loijal uhvativši ogromnom šakom svog saputnika za rame. „Ne možemo da odemo pre nego što vidimo šta je s Dobrejnom. On je prijatelj - Randov i moj. Ne možemo. Sem toga, kuda to žurimo?" Karldin skrenu pogled. Nije imao odgovor.

Samicu čvrsto sklopi oči i duboko uzdahnu, ali pomoči joj nije bilo. Zateče sebe kako sledi Sašalu iz kuhinje, opet žureći da sustigne njene brze i skladne korake. Zapravo, zateče sebe kako trčkara; Sašala je nametnula još brži korak nego ranije.

Žamor se začu iza njih čim izađoše. Kuhinjsko osoblje je verovatno od služavke tražilo pojedinosti, koje će ona najverovatnije izmišljati kada ih ne bude znala. Deset različitih priča o onome što se desilo raširiće se iz te kuhinje, ako ne i onoliko koliko je u kuhinji ljudi. A najgore je što će se raširiti i deset različitih priča o događajima u kuhinji, a svaka će samo dolivati ulje na vatru glasina koje je Korgejd nesumnjivo već počela da širi. Teško da se mogla setiti dana koji je po nju bio tako gadan, i to tako iznenadno, kao da se okliznula o komad leda, samo da bi joj se pod nogama našao drugi komad, pa još jedan. Nakon svega ovoga Kecuejn će joj odrati kožu da napravi rukavice!

Bar su i Loijal i Karldin išli za Sašalom. Šta god da od njih sazna možda je opet dovede u prednost i možda joj to pruži način da makar nešto spase. Trčkarajući pored Sašale, povremeno se osvrtala da ih kratko pogleda. Koračajući kratkim koracima da ne bi pregazio Aes Sedai, Ogijer se zabrinuto mrštio. Vrlo verovatno zbog Dobrejna, ali možda i zbog toga što je svoj tajanstveni zadatak izvršio samo „koliko je mogao“. Tu je zagonetku nameravala da razreši. Mladi Aša’man je bez teškoća držao korak, mada mu je na licu lebdeo izraz tvrdoglave nevoljnosti; milovao je balčak mača za pojasom. Opasnost u njemu nije se krila u čeliku. Sumnjičavo je zurio u leđa Aes Sedai ispred sebe, jednom namrgođeno pogledavši Samicu pravo u oči. Ali imao je toliko pameti da ćuti. Moraće ona kasnije naći načina da mu otvori ta usta, ali ne da bi slušala režanje.

Sašala se nijednom nije osvrnula da vidi prate li je ta dvojica, ali začelo je čula topot Ogijerovih čizama po pločicama pokrivenom podu. Videlo se da je zamišljena, a Samicu bi mnogo toga dala da zna o čemu ona to razmišlja. Sašala je možda zavetovana Randu al’Toru, ali štiti li ona to jednog Aša’mana? Naposletku, ona je Crvena. To se nije promenilo s njenim licem. Svetlosti, to bi mogla biti najgora poledica!

Od kuhinje pa do odaja lorda Dobrejna u Kuli punog meseca, gde je obično odsedalo visoko plemstvo, uspon je bio dug i težak, a Samicu je čitavim putem videla znakove daje Cera daleko od toga da bude prva koja je čula šta su večito nepoznati oni imali da kažu. Mesto da hodnicima teku beskrajne reke služinčadi, oni su u malim skupinama uzbuđeno stajali i bojažljivo šaputali. Cim bi videli Aes Sedai, razišli bi se i otrčali svako na svoju stranu. Doduše, šačica njih je blenula u Ogijera koji šeta palatom, ali uglavnom su samo bežali, skoro bezglavo. Od velmoža koje su njih dve ranije videle nije bilo ni traga ni glasa. Nesumnjivo su se povukli u svoje odaje da premišljaju o prilikama i opasnostima koje Dobrejnova smrt predstavlja za njih. Šta god da Sašala misli, Samicu više nema nikakvih sumnji. Da je Dobrejn u životu, njegove sluge bi već prekratile glasine.

Potvrdu su našle u hodniku ispred Dobrejnovih odaja, zakrčenom prebledelim i pomodrelim slugama, rukava do lakata u naizmeničnim prstenovima plave i bele, boje Kuće Taborvin. Neki su ridali, a neki izgledali izgubljeno, kao da im je tlo istrgnuto ispod nogu. Na jednu Sašalinu reč, razmaknuše se da propuste Aes Sedai, ali kao da su pijani. Obamrli pogledi preleteše preko Ogijera i ne primećujući ga. Tek se nekoliko njih seti da se bez volje pokloni.