Raskršće sumraka

Neke sluge prestravljeno uzviknuše kada se Dobrejnovo telo zgrči. On se napola pridiže u sedeči položaj, a duboko utonule oči razrogačiše se, a usta otvoriše taman dovoljno dugo da se iz njih začuje nešto previše nalik na samrtni ropac. Onda zakoluta očima i iskliznu joj iz tkanja, tresnuvši nazad na nosila. Ona brzo prilagodi tkanje ponovo se ne usuđujući ni da diše. Živ je. Za dlaku, i tako nejak da i dalje postoji mogućnost da umre. Ali neće ga te rane ubiti, sem neposredno. Čak i kroz usirenu krv kojom mu je kosa bila ulepljena i preko obrijanog čela, videla je na koži ružičastu crtu svežeg i nežnog ožiljka. Ako se izvuče, imaće isti takav pod kaputom i možda će ga mučiti nedostatak daha kada se napreže, ali zasad je živ - i to je jedino bitno. Za sada. I dalje se ne zna ko to hoće da ga ubije i zašto.

Pustivši Moć, teturavo ustade. Uvek se osećala umorno kada saidar istekne iz nje. Jedan sluga, zabezeknuto razjapljenih usta, kolebljivo joj pruži tkaninu kojom je hteo da pokrije gospodara, a ona njome obrisa lice. „Nosite ga u njegov krevet“, naredi. „Napojte ga blagim rastvorom meda što više možete. Mora što pre povratiti snagu. I nađite mu Mudru. I ona će mu biti potrebna." Sada više nije u njenim rukama, a bilje bi moglo pomoći. Ako ništa drugo, nije verovatno da će naškoditi, a ta žena će se u najgorem slučaju postarati da mu daju vode s medom koliko treba, a ne previše.

Uz mnogo klanjanja i promrmljanih zahvalnica, četvorica slugu poneše nosiljku i odneše Dobrejna dublje u njegove odaje. Većina ostalih slugu požuri za njima, s izrazima olakšanja na licima, a ostali izjuriše u hodnik. Trenutak kasnije, prolomi se razdragana vika i klicanje. Koliko je čula Dobrejnovo ime, toliko je čula i svoje. Veoma prijatno. Da se Sašala nije nasmešila i odobravajući klimnula, bilo bi joj još lepše. Odobrava! A što je i ne potapše po glavi, kad je već tako počela?

Koliko je Samicu mogla da vidi, Karldin uopšte nije obraćao pažnju na Isceljenje. Završivši pretraživanje drugog leša, ustade i priđe Loijalu, pokušavajući da pokaže Ogijeru nešto što je zaklanjao svojim telom da Aes Sedai ne primete. Loijal to uze iz Aša’manovih ruku i diže ga pred oči, razmotavajući i ne obraćajući pažnju na Karldinovo mrštenje - beše to presavijeni list hartije slezove boje.

„Ali ovo nema nikakvog smisla“, promrmlja Ogijer, mršteći se dok čita. „Nikakvog smisla. Sem ako...“ Odjednom ućuta, trzajući dugim ušima, i napeto se zgleda s bledokosim čovekom koji odsečno klimnu. „O, ovo je veoma loše“, kaza Loijal. „Karldine, ako ih je bilo više od dvojice, ako su našli..." Ponovo zaćuta kada mu mladić žustro odmahnu glavom.

„Molim te, daj da to vidim“, reče Sašala i pruži ruku. Molila ona ili ne, nije to bila molba.

Karldin pokuša da otme hartiju iz Loijalove ruke, ali Ogijer je mirno pruži Sašali, koja je iščita i ne trepnuvši, pa je pruži Samicu. Bio je to list debele hartije, glatke i skupe, a po izgledu bi se reklo da je nova. Samicu se jedva suzdrža da ne digne obe obrve dok je čitala.

Na moju zapovest, nosioci ovoga pismena ukloniće iz mojih odaja izvesne njima znane predmete i izneti ih iz Sunčeve palate. Dajte im pristup mojim odajama i svu pomoć koju zatraže, te čutite o ovome u ime Ponovorođenog Zmaja - po cenu njegovog nezadovoljstva.

Dobrejn Taborvin

Dovoljno je često čitala Dobrejnov rukopis da bi ga i ovoga puta prepoznala. „Neko očigledno ima veoma dobrog krivotvoritelja“, kaza, a Sašala je na tren prezrivo pogleda.

„Čini se veoma neverovatnim daje to sam napisao, pa su ga njegovi rođeni ljudi greškom izboli“, oštro primeti Crvena, pa pogleda Loijala i Aša’mana. „Šta je to što su mogli da pronađu?" htede da čuje. „Šta se vi bojite da su pronašli?" Karldin je bledo pogleda.

„Samo sam mislio na to što su tražili, šta god da je“, odgovori Loijal. „Mora da su došli da nešto ukradu." Ali ćubaste uši mu se toliko trznuše da su se tresle kao prut pre nego što je ovladao njima. Većinom su Ogijeri vrlo loši lažovi, bar u mladosti.

Sašali se kovrdže razleteše kada odmahnu glavom stavljajući im do znanja da je ozbiljna. „To što vas dvojica znate veoma je važno i nećete vi nikuda dok i ja to ne saznam."

„ A kako misliš da nas zaustaviš?" Karldinove reči zvučale su još opasnije jer ih je kazao tiho. Pogledao je Sašalu pravo u oči, kao da mu je sve ravno. O, da - baš kao vuk, nimalo kao lisica.