Raskršće sumraka

Zatalasana zemlja krila je Ebou Dar tek nešto malo više od jedne milje ka jugu, a i njega od grada, ali nigde na vidiku nije bilo nijednog drveta, niti ikakvog rastinja višeg od makije. Ježio se kao da mu mravi gmižu pod kožom zbog toga što je tako na otvorenom. Doduše, trebalo bi daje bezbedan. Jednostavan smeđi vuneni kaput i kapa ni najmanje nisu ličili na odeću po kojoj je postao poznat u gradu. Umesto crne svile, neugledni vuneni šal skrivao mu je ožiljak oko vrata, a zadigao je i okovratnik kaputa da ga bolje sakrije. Nigde na sebi nije imao ni traga od čipke ili veza. Kao da je seljak koji je pošao da muze krave. Niko koga mora da izbegava neće ga prepoznati ako ga vidi. Jedino ako su baš blizu. Svejedno, navukao je kapu malo niže preko lica.

„Mete, nameravaš li još da se zadržavaš ovde?“ Noelov otrcani tamnoplavi kaput video je bolje dane, ali isto važi i za njega. Poguren i sedokos, starac slomljenog nosa čučao je iza stene i pecao s obale služeći se bambusovim štapom. Zube uglavnom nije imao, a ponekad bi jezikom opipavao desni kao da je iznenađen što je tu praznina. „Ako nisi primetio, hladno je. Svi uvek misle da je u Ebou Daru toplo, ali zima je uvek hladna, čak i u mestima naspram kojih Ebou Dar liči na Šijenar. Kosti mi žude za vatrom. Ili bar ćebetom. Čovek može lepo da se ušuška u ćebe, ako se skloni s vetra. Hoćeš li ti da radiš nešto drugo, ili samo da piljiš niz reku?"

Met ga samo pogleda, a Noel slegnu ramenima i vrati se zurenju u nakatranisani drveni plovak koji se ljuljuškao među retkom trskom. Povremeno bi razmrdao jednu kvrgavu šaku kao da mu je baš hladno na iskrivljenim prstima, ali sam je kriv ako je tako. Matora budala je gacala po plićaku da bi nahvatala sitnu ribu za mamac kotaricom koja je sada bila napola potopljena i pritisnuta jednim glatkim kamenom na rubu vode. Premda je kukao zbog vremena, Noel je došao do reke a da ga niko nije zvao. Po onome što je pričao, svi za koje je mario odavno su mrtvi, pa je zapravo on skoro očajnički željan ma kakvog društva. Vala baš je očajan kada se rešio za Metovo društvo, a do sada je već mogao da bude na pet dana puta od Ebou Dara. Ako čovek ima razloga - i dobrog konja - za pet dana može da pređe dalek put. Met je često razmišljao baš o tome.

Na suprotnoj obali reke Eldar, napola skriven jednom od mnogobrojnih ada kojima je reka bila načičkana, jedan široki čamac stajao je podignutih vesala, a čamdžija je dugom čakijom nabadao po trsci. Kada je nešto zakačio, drugi čamdžija mu je pomogao da to uvuče u čamac. S te daljine, ličilo je na veliku vreću. Met se lecnu i pogleda dalje nizvodno. Još nalaze tela, a on je zbog toga odgovoran. Nevini umiru skupa s krivima. A ako ništa ne učiniš, onda samo nevini ginu. Ili im je jednako loše kao da su poginuli. A možda i gore, u zavisnosti od toga kako se gleda na stvari.

Razdraženo se namršti. Krv i pepeo, pretvara se u krvavog filozofa! Prihvatanje odgovornosti crpe svu radost iz života i suši čoveka. Sada bi najviše voleo da se napije kuvanog vina u nekoj ušuškanoj krčmi ispunjenoj muzikom i da mu u krilu sedi neka punačka lepuškasta služavka, negde daleko od Ebou Dara. Veoma daleko. A mesto toga ima obaveze od kojih ne može da pobegne i budućnost koja mu se ni najmanje ne dopada. Izgleda da čoveku nema pomoći kada je ta'veren, ne ako se tako Šara njemu prilagođava. Mada, još ga prati njegova sreća. Bar je živ i nije u bukagijama u nekom zatvoru. I to je neka sreća.

S mesta gde je sedeo pružao se prilično jasan pogled niz reku i poslednje niske ade. Vetrom nošene kapljice lebdele su lukom kao sumaglica, ali ne toliko da bi sakrile ono što je on gledao. Pokušavao je da sabira u glavi, da prebroji brodove koji još plove i da prebroji olupine. Ali stalno je gubio račun, misleći da je dvaput brojao neke brodove, pa je počinjao iznova. I ponovo zarobljeni Morski narod stalno mu je bio u mislima. Čuo je da na vešalima u Rahadu, s druge strane luke, visi više od stotinu leševa, a da na tablama piše da su zločini koje su počinili „ubistvo“ i „pobuna“. Seanšani se obično služe glavosečinom sekirom i kocem za nabijanje, a Krv se davi gajtanom; ali svojina mora da bude zadovoljna vešanjem.

Nek sam spaljen, učinio sam sve što sam mogao, kiselo je pomislio. Nema svrhe da ga mori savest zbog toga što je mogao samo toliko. Ama baš nikakve. Nikakve! Mora se usredsrediti na ljude koji su pobegli.