Raskršće sumraka

Ata’an Mijere su oteli brodove iz luke da bi u njima bežali. Premda su mogli da preotmu i neka manja plovila, sve što su preko noći mogli da savladaju, namera im je bila da povezu što je više moguće svog naroda. Pošto je na hiljade njih u Rahadu radilo kao zatvorenici, to je značilo da su im potrebni ogromni brodovi, a to pak znači seanšansko velebrodovlje. Naravno, mnoga plovila Morskog naroda bila su dovoljno velika, ali sa svih njih skinuta su jedra i konopci da bi se prilagodili seanšanskoj plovidbi. Kad bi mogao da izračuna koliko je velebrodova ostalo, možda bi mogao izvesti i neku računicu koliko je Ata’an Mijera zapravo uteklo u slobodu. Oslobađanje vetrotragačica Morskog naroda bilo je ispravno, jedino što je zapravo i mogao da uradi, ali sem onih obešenih, za poslednjih pet dana iz luke je izvučeno na stotine i stotine tela, a samo Svetlost zna koliko ih je oseka odvukla na pučinu. Kopači grobova radili su od jutra do mraka, a groblja su bila prepuna uplakanih žena i dece. A i muškaraca. Popriličan broj tih mrtvih bili su Ata’an Mijere, koje niko nije imao da oplakuje dok su ih bacali u zajedničke grobnice. Hteo je da stekne bar neku predstavu o tome koliko ih je spasao kako bi bar malo uravnotežio sumornu sumnju o tome do koliko je smrti doveo.

Teško je bilo proceniti koliko je brodova dospelo na pučinu Olujnog mora. Za razliku od Aes Sedai, vetrotragačicama ništa nije branilo da Moć koriste kao oružje - ne kada je reč o bezbednosti njihovog naroda - i sigurno su htele da zaustave poteru i pre nego što počne. Niko nikoga ne može juriti u brodu u plamenu. Seanšani sa svojim damanama još su manje oklevali da uzvrate. Munje lete kroz kišu brojne kao vlati trave a ognjene kugle velike kao konji hitaju preko neba, a luka kao da gori od jednog do drugog kraja, i to sve tako dok ta noč čak i u oluji nije postala toliko jarka i bleštava da naspram nje i iluminatorska predstava deluje skromno. Ne okrećući glavu da pogleda, mogao je da nabroji bar desetak mesta gde su nagorela rebra nekog velebroda štrčala iz plićaka ili gde je ogroman tupi trup ležao prevrnut na bok, a talasići palacali uz njegovu nakrivljenu palubu; a još dvaput toliko je mogao da nabroji ostataka vitkih brodova Morskog naroda. Izgleda da im nije bilo drago da svoje brodovlje ostavljaju ljudima koji su ih bacili u bukagije. Tri tuceta tačno ispred njega, i to ne računajući potonule olupine oko kojih plove čamci za spasavanje. Možda bi neki moreplovac umeo da razlikuje velebrod od broda Morskog naroda po katarkama koje štrče iz vode, ali on to nije mogao.

Odjednom ga obuze neko staro sećanje o pripremanju brodovlja za napad s mora i o tome koliko se ljudi može nagurati u koliko prostora na koliko vremena. Zapravo, nije to bilo njegovo sećanje na drevni rat između Fergansija i Morejna, ali osećao se kao da je njegovo. Sada bi se uvek našao pomalo zatečen shvatanjem da zapravo nije proživeo nijedan od tih drevnih komadića tuđih života koji mu se muvaju po glavi, pa možda to nekako i jesu njegova sećanja. Svakako su jasnija i oštrija od nekih delova njegovog života. Plovila koja su mu izronila iz pamćenja bila su manja od većine ovih u luci, ali i na jedna i na druga primenjuju se ista načela.

„Nemaju dovoljno brodova“, promrmlja. Seanšani su ih u Tančiku imali više nego ovde, ali gubici koje su ovde pretrpeli bili su dovoljni da utiču na ukupan zbir.

„Za šta dovoljno brodova?" upita Noel. „Nikada u životu nisam video toliko brodovlja na jednom mestu." E to je za njega već bila ozbiljna izjava. Ako je verovati Noelu, taj je video sve što postoji i skoro uvek veće i veličanstvenije od onog što mu je ispred nosa. Kod kuće bi za njega rekli da škrtari s istinom.

Met odmahnu glavom. „Nije im ostalo dovoljno brodova da se svi vrate kući."

„Ne moramo da se vraćamo kući“, otegnuto kaza neki ženski glas iza njega. „Vratili smo se kući."

Nije baš poskočio kad je čuo razvučeni seanšanski naglasak, ali malo je nedostajalo dok nije shvatio ko mu se to obraća.

Egeanin se mrštila, sevajući očima kao plavim bodežima, ali ne na njega. Bar on tako misli. Bila je visoka i vitka, oštrog lica i puti blede uprkos životu provedenom na moru. Zelena haljina joj je bila jarka kao krparska, ili taman toliko, i izvezena gomilom sićušnih belih i žutih cvetova po visokom okovratniku i rukavima. Šal s cvetnom šarom čvrsto vezan pod bradom držao joj je na glavi dugu crnu periku, koja joj je sezala sve do slabina i preko ramena. Mrzela je šal i haljinu, koja joj nije baš odgovarala po veličini, ali svaki čas je proveravala da li joj perika dobro stoji. To ju je brinulo daleko više od odeće, mada briga nije ni izbliza dovoljno jaka reč.