Raskršće sumraka

Od reke do Velikog severnog puta ima više od dve milje preko zatalasanog krajolika prekrivenog uvelom travom i korovom prošaranim lozama i isprepletanim žbunjem, pregustim da bi se kroz njega probijalo, premda je mahom bilo bez lišća. Uzvisine nisu bile dostojne da se zovu brdima, bar ne da ih tako zove neko ko se kao dečak verao u Peščanim brdima i Maglenim planinama - ima rupa u njegovim sećanjima, ali Met je nešto od toga ipak pamtio - ali ubrzo mu je bilo drago što nekoga grli. Predugo je nepomično sedeo na onoj krvavoj stenčugi. Oštar bol u kuku vremenom je otupeo, ali on je i dalje šepao i bez podrške bi se teturao po padinama. Naravno, nije se naslanjao na Egeanin, ali to što se držao za nju pomagalo mu je da održi ravnotežu. Ona se na njega mrštila kao da misli da on pokušava daje iskoristi.

„Da si radio kako sam ti rekla" prosikta, „ne bih morala da te nosim."

On joj se ponovo široko iskezi, ovoga puta i ne pokušavajući da to predstavi kao osmeh. Bila ga je sramota kako se Noel lagano pentra pored njih, a svaki korak mu je na mestu iako jednom rukom drži kotaricu s ribom prislonjenu o bok, a u drugoj štap za pecanje. Mada je izgledao istrošeno, starac je zapravo prilično hitar. Ponekad i previše.

Put ih je vodio severno od Nebeskog kruga, s dugim redovima uglačanih kamenih klupa, gde su po toplijem vremenu bogati posetioci sedeli na jastucima ispod šarenih platnenih streha da bi gledali konjske trke. Sada su strehe i motke sklonjene, konji u stajama - oni koje Seanšani nisu oteli - a klupe prazne, sem šačice dečačića koji su se jurili po njima. Met je voleo konje i trke, ali pogled mu samo skliznu preko Kruga prema Ebou Daru. Kad god bi se popeo na vršak nekog brdašca, ugledao bi ogromne bele gradske bedeme, dovoljno široke da povrh njih ide put što okružuje čitav grad. Ti pogledi bili su mu izgovor da zastane. Luda žena! To što malčice čopa ne znači da ga ona nosi! On uspeva da se suzdrži da ne plane i da prihvata i lepo i rđavo a da se ne žali. Kako to da ona ne može isto?

Među gradskim zidinama su se beli krovovi i zidovi, bele kupole i tornjevi, optočeni tankim raznobojnim prstenovima, belasali na slabom jutarnjem svetlu - slika i prilika spokojstva. Odatle nije mogao da razazna prazna mesta gde su zgrade spaljene do temelja. Dug red seljačkih volujskih zaprega s velikim točkovima vukao se kroz široku zalučenu kapiju koja se otvarala na Veliki severni put. To su ljudi i žene išli na gradske tržnice da prodaju šta im je ovako kasno zimi preostalo, a među njima se našla i trgovačka povorka s velikim kolima pokrivenim platnom koja su vukle zaprege od šest ili osam konja. Samo Svetlost zna odakle vuče robu. Još sedam nizova, sve od četvora pa do desetora kola, stajalo je u redu pored puta i čekalo da stražari pored kapije završe pregled. Trgovina nikad potpuno ne staje dok sunce sija, ma ko vladao gradom, sem ako se baš ne vode bitke. Ponekad se dešava da ni tada ne staje u potpunosti. Reke ljudi koje su tekle u oba smera uglavnom su se sastojale od Seanšana, vojnika u urednim redovima sa zglavkastim oklopima obojenim u pruge i kalpacima što su podsećali na glave ogromnih buba. Neki su koračali a neki jahali. Plemiči su uvek bili u sedlima, s kitnjastim plaštovima, haljinama od lepezaste tkanine i čipkastim velovima ili širokim nogavicama i dugačkim kaputima. Seanšanski doseljenici još su napuštali grad: kola i kola prepuna seljaka i zanatlija sa svojim alatkama. Doseljenici su kretali čim bi se iskrcali s brodova, ali proći će nedelje pre nego što svi odu. Bio je to miran prizor, nekako svakodnevan i običan, ako čovek zanemari ono što se iza njega krije, ali svaki put kada bi njih dvoje stigli do nekog mesta odakle se vidi kapija, pred očima bi mu blesnula slika od pre šest noći, i ponovo bi se našao tamo, pred tom istom kapijom.

Oluja je postala još gora dok su pošavši iz palate prelazili grad. Lilo je kao iz kabla i kiša je tukla zamračeni grad, a kaldrma pod konjskim kopitarna beše skliska dok je vetar zavijao s olujnog mora i rasipao kišne kapi kao kamenje iz praćaka, usput grabeći i noseći plaštove tako da su se uzalud trudili da ne pokisnu. Oblaci su skrivali mesec, a potop kao da je upijao svetlost s fenjera na motkama koje su Blerik i Fen peške nosili ispred ostalih. Onda su ušli u dugi prolaz koji je vodio kroz gradske zidine i malčice se zaklonili, makar od kiše. Visoki tunel je od vetra ječao kao flauta. Stražari su čekali na suprotnom kraju prolaza, a četvorica od njih takođe su nosila fenjere na štapovima. Još desetak - polovina od njih behu Seanšani - imali su halebarde da bi mogli dohvatiti čoveka u sedlu ili ga svući na zemlju. Dva Seanšanina skinula su kalpake i virila iz osvetljenog dovratka stražarnice uzidane u belo okrečeni bedem, a igra senki iza njih govorila je da ih unutra ima još. Previše da se pored njih tiho probiju, a možda i da se probiju uopšte. Ne ako ne žele da sve ne prasne kao iluminatorska prangija u ruci.