Sećanje na svetlost

„Dopustio sam ti da živiš“, odgovori Rand obraćajući se Tuon, „a mogao sam da te uništim za tren oka. To je zato što si poboljšala živote onima koji su pod tvojom vlašću, mada nisi bezgrešna prema nekima. Tvoja vlast je nejaka i tanka kao list hartije. Zadržavaš ovu zemlju da se ne raspadne samo snagom čelika i damana, ali tvoja domovina je u plamenu.

Nisam došao da bih te uništio. Carice, došao sam da bih ti ponudio mir. Došao sam bez vojski i bez sile. Došao sam jer verujem da sam ti potreban, baš kao što si ti potrebna meni." Rand pođe prema njoj i - potpuno neverovatno - spusti se na jedno koleno, pa pognu glavu i pruži ruku. „Pružam ti ruku kao što ti pružam savezništvo. Poslednja bitka je počela. Pridruži mi se i bori se.“

Proplankom zavlada muk. Vetar utihnu, a grmljavina zamre. Breskvini pupoljci nežno popadaše po sada zelenoj travi. Rand ostade da kleči ispružene ruke. Tuon je tu njegovu ruku gledala kao zmiju otrovnicu.

Met požuri napred. „Lepa smicalica“, usput tiho promrlja Randu. „Veoma lepa smicalica." Priđe Tuon, pa je uhvati za ramena i okrenu u stranu. Selukija je stajala u blizini i delovala potpuno zgranuta. Kejrid nije bio u ništa boljem stanju. Njih dvoje neće biti ni od kakve pomoći.

„Vidi“, tiho joj kaza Met, „on je dobar čovek. Ponekad ume da bude neotesan, ali možeš da mu veruješ kada ti da svoju reč. Ako ti nudi primirje, ispuniće ono što je obećao.“

„Ovo je bila veoma upečatljiva predstava“, odgovori mu Tuon jednako tiho. Malčice se tresla. „Šta je on?“

„Plamen me spalio ako znam“, odgovori Met. „Slušaj, Tuon, odrastao sam s Random. Jemčim za njega.“

„Metrime, u tom čoveku postoji neka tama. Videla sam je kada smo se prošli put sastali.“

„Tuon, pogledaj me. Pogledaj me.“

Ona diže glavu i pogleda ga pravo u oči.

„Randu al’Toru možeš verovati i kada je reč o sudbini celoga sveta“, kaza joj Met. „A ako ne veruješ njemu - veruj meni. On nam je jedini spas. Nemamo vremena da ga vodimo u Seanšan.

Proveo sam dovoljno vremena u ovom gradu da bacim poneki pogled na tvoje snage. Ako hoćeš da se boriš u Poslednjoj bitki i da povratiš svoju domovinu, biće ti potrebno postojano uporište ovde u Altari. Prihvati njegovu ponudu. On je upravo položio pravo na ovu zemlju. Pa, nateraj ga da učvrsti tvoje granice kakve su sada i da to obznani drugima. Možda će ga poslušati. To bi malo smanjilo pritisak na tebe. Sem ako nećeš da se istovremeno boriš protiv Troloka, svih država u ovoj zemlji i pobunjenika u Seanšanu.“

Tuon trepnu. „Naše snage.“

„Molim?“

„Nazvao si ih mojim snagama”, objasni mu ona. „To su naše snage. Metrime, ti si sada jedan od nas.”

„Pa, valjda jesam. Tuon, slušaj me - moraš ovo da uradiš. Molim te.” Ona se okrenu i pogleda Randa, koji je klečao usred šare što se sastojala od latica breskvinog cveta i izgledala kao da ističe iz njega. Na njega nije sletela ni jedna jedina latica.

„Šta nudiš?” upita ga Tuon.

„Mir”, odgovori Rand i ustade - ruke i dalje ispružene. „Mir na sto godina.

I duže, ako mi pođe za rukom da to izvedem. Ubedio sam ostale vladare da potpišu primirje i da sarađuju u borbi protiv Senkinih vojski.”

„Hoču da moje granice budu utvrđene”, reče mu Tuon.

„Altara i Amadicija biče tvoje.“

„Kao i Tarabon i Almotska ravnica” odvrati Tuon. „Sada su u mojoj vlasti. Neću da budem isterana iz njih tim tvojim primirjem. Želiš mir? Onda ćeš mi dati to što tražim.”

„Tarabon i pola Almotske ravnice”, uzvrati Rand. „Tvoja je polovina koju si već zauzela.”

„Hoću da sve žene na ovoj strani Aritskog okeana koje mogu da usmeravaju budu damane”, dodade Tuon.

„Carice, ne iskušavaj sreću” zajedljivo odvrati Rand. „Ja... dopustiću ti da u Seanšanu radiš šta hoćeš, ali tražim da predaš sve damane koje si zarobila u ovoj zemlji.”

„Onda nema dogovora”, odbrusi Tuon.

Metu zastade dah.

Rand se pokoleba i spusti ruku. „Fortuona, od ovoga može da zavisi sudbina čitavog sveta. Molim te.”

„Ako je to toliko važno”, nepokolebljivo mu odgovori ona, „onda možeš da pristaneš na moj uslov. Ono što je naše ostaće naše. Hoćeš li sporazum? Onda ćeš ga dobiti, ali sa sledećim stavom: zadržaćemo damane koje već imamo. U zamenu za to, dopustiću ti da slobodno odeš.”

Rand se namršti. „Gadna si kao da si iz Morskog naroda.”

„Nadam se da sam gora” bezizražajnim glasom odgovori Tuon. „Zmaju, svet je tvoje zaduženje, a ne moje. Ja se staram za svoje carstvo. Te damane biće mi veoma potrebne. A sada - biraj. Kao što si, čini mi se, rekao - nemaš vremena.” Randovo lice se smrači, a onda on ipak pruži ruku. „Neka bude. Svetlost se smilovala, neka bude. Poneću i to breme. Možeš da zadržiš damane koje već imaš, ali dok se budemo borili u Poslednjoj bitki nećeš ih otimati od mojih saveznika. Ako nakon Poslednje bitke budeš zarobljavala damane koje nisu u tvojoj zemlji, to će biti smatrano kršenjem primirja i ostale države će te napasti.”

Tuon zakorači i prihvati Randovu ruku. Met ponovo udahnu.

„Imam spise koje bi trebalo da pregledaš i potpišeš“, reče Rand.