Sećanje na svetlost

„Ubicu je veoma teško slediti” nastavio je onaj dosadni glas. „Ljudi pored kojih je prolazio jednostavno ga se ne sećaju. Ako Princ gavranova zna kako mogu da se prate tragovi tog stvorenja, veoma bih voleo da to čujem.“

Zašto je gostioničar pustio te ljude u Metovu sobu? On krenu da se budi, ostavljajući predivan san koji se ticao Tuon i u kojem nije brinuo ama baš ni o čemu na celome svetu. Otvorio je krmeljivo oko i ugledao oblačno nebo. Pa to uopšte nije tavanica u gostionici.

Krvavi pepeo, pomisli Met stenjući. Zaspali su u vrtovima. Pridiže se da sedne i shvati da je potpuno nag, sa izuzetkom šala oko vrata. Njegova i Tuonina odeća bila je raširena pod njima. Lice mu je bilo u bokoru korova.

Tuon je sedela pored njega, potpuno zanemarujući činjenicu da je naga kao od majke rođena, i razgovarala je s jednim pripadnikom Mrtve straže. Muzenge je bio na jednom kolenu, glave pognute i lica okrenutog prema zemlji. Ali svejedno!

„Svetlosti!" izusti Met i pruži ruku da pokupi svoju odeću. Tuon je sedela na njegovoj košulji, pa ga je razdraženo pogledala kada je pokušao da je izvuče ispod nje.

„Poštovani“, obrati se gardista Metu, glave i dalje oborene. „Pozdravljam te povodom tvog buđenja.“

„Tuon, zašto samo sediš?" zatraži da čuje Met, napokon uspevši da izvuče svoju košulju ispod te sočne pozadine.

„Budući da si moj supružnik“, strogo mu odvrati Tuon, „možeš da me zoveš Fortuona ili veličanstvo. Bilo bi mi mrsko da naredim da te pogube pre nego što mi podariš dete, pošto mi postaješ drag. U vezi sa ovim vojnikom - on je iz Mrtve straže. Oni me neprestano čuvaju. Cesto su prisutni i kada se kupam. To je njihova dužnost, a lice mu je skrenuto u stranu.“

Met žurno poče da se oblači.

Počela je i ona, mada ne dovoljno brzo za njegov ukus. Ne dopada mu se baš da neki tamo stražar merka njegovu ženu. Mesto gde su zaspali bilo je opkoljeno malim jelama - što je neobično za južne krajeve, pa su možda zasađene tu upravo iz tog razloga. Mada su iglice počele da im se suše, jele su ipak pružale neku meru zaštite od nepoželjnih pogleda. Iza jela bio je prsten drugog drveća - Metu se činilo da je reč o breskvama, mada mu je ipak bilo teško da to pouzdano oceni, pošto im je lišće opalo.

Jedva da je čuo kako se izvan tog vrta grad budi, a u vazduhu se slabašno osećao miris jelovih iglica. Bilo je dovoljno toplo da mu nije bilo nelagodno dok je spavao na otvorenom, mada mu beše drago zbog toga što se opet obukao.

Jedan zapovednik Mrtve straže priđe taman kada je Tuon završavala oblačenje. Suve iglice mrvile su se pod njim dok se prostirao ispred nje. „Carice, možda smo uhvatili drugog ubicu. To nije onaj stvor od sinoć, pošto nije ranjen, ali je pokušavao da se ušunja u palatu. Mislili smo da bi možda želela da ga vidiš pre nego što otpočnemo sa ispitivanjem.“

„Dovedite ga“, naredi Tuon ispravljajući haljinu. „I pozovite generala Kejrida.“

Zapovednik ode, prolazeći pored Selukije koja je stajala blizu staze što je vodila do čistine. Ona priđe i stade pored Tuon. Met stavi šešir na glavu i ode da joj stane s druge strane, oslanjajući kopljište ašandareija na tle obraslo uvelom travom.

Metu je bilo žao te jadne budale koju su uhvatili kako pokušava da se ušunja u dvor. Možda taj čovek i jeste ubica, ali možda je i samo neki prosjak ili nekakva druga budala koja traži uzbuđenje. Ili je možda...

... Ponovorođeni Zmaj.

Met zaječa. Da, oni to Randa vode stazom. Rand je delovao starije i iskusnije nego kada ga je Met poslednji put uživo video. Naravno, video ga je veoma skoro u onim spaljenim vizijama. Mada se Met naučio da prestane da razmišlja o Randu kako bi izbegavao da se te boje javljaju, povremeno mu se dešavalo da se zaboravi.

Bilo kako bilo, drugačije je kada vidi Randa uživo. Prošlome... Svetlosti, koliko li je vremena prošlo? Poslednji put kada sam ga video sopstvenim očima bilo je kada me je poslao u Salidar za Elejnom. To kao da je bilo pre čitave večnosti. Dogodilo se pre njegovog dolaska u Ebou Dar, pre nego što je prvi put video golama. Pre Tajlin, pre Tuon.

Met se namršti dok su Randa dovodili pred Tuon, ruku vezanih iza leđa. Ona je razgovarala sa Selukijom, mrdajući prste u onom njihovom govoru znakova. Rand nije delovao ni najmanje zabrinuto. Lice mu je bilo potpuno spokojno. Bio je u lepom crveno-crnom kaputu, u beloj košulji ispod njega i crnim pantalonama. Nije nosio nikakav nakit, niti oružje.

„Tuon“, zausti Met. „To je...“

Tuon se okrenu od Selukije i ugleda Randa. „Damane!" viknu Tuon prekidajući Meta. „Dovedite moje damane! Trči, Muzikare! TRČI!“

Vojnik iz Mrtve straže zatetura se pa potrča, na sav glas dozivajući damane i general-barjaktara Kejrida.

Rand ga je gledao kako odlazi, i to potpuno nehajno iako je bio vezan. Znaš, usputno je pomislio Met, zaista liči na kralja. Naravno, Rand je najverovatnije lud. To bi objasnilo zašto se tek tako došetao do Tuon.