Sećanje na svetlost

Met se nasmeši. Svetlosti, ona će biti dobra carica. Ali nije bilo potrebe d® mi krade medaljon, pomislio je. Moraće da popričaju o tome - to pod Pretpostavkom da sačuva glavu na ramenima. Neće valjda zaista narediti ga pogube, zar ne?

On opet pokuša da se iskoprca iz nevidljivih veza koje su ga sputavale.

„Ma je li tako?“, upita Rand.

„Predao si se meni u ruke“, odgovori Tuon. „To je znamenje." Zvučala je skoro kao da joj je žao zbog toga. „Nisi zaista mislio da ću ti dopustiti da tek tako odeš, zar ne? Moram te odvesti u lancima kao vladara koji mi je pružao otpor - kao što sam učinila sa svima ostalima koje sam ovde zatekla. Platićeš cenu zaboravnosti svojih predaka. Trebalo je da zapamtite svoje zavete.“

„Shvatam“, odgovori Rand.

Znaš, pomislio je Met, i on prilično zvuči kao kralj. Svetlosti, kakvim se to ljudima Met okružio? Sta se desilo s lepim krčmaricama i veselim vojnicima?

„Carice, reci mi nešto“, upita je Rand. „Sta biste svi vi uradili da ste zatekli vojske Artura Hokvinga kako i dalje vladaju ovim obalama kada ste se vratili? Sta da nismo zaboravili svoje zavete - šta da smo ostali verni? Šta bi onda bilo?“

„Pozdravili bismo vas kao braću“, odgovori Tuon.

„O?" upita Rand. „I poklonili biste se prestolu koji se ovde nalazi? Hokvingovom prestolu? Da njegovo carstvo i dalje postoji, njime bi vladao njegov naslednik. Da li biste pokušali da ovladate njima ili biste prihvatili njihovu vlast nad vama?“

„Okolnosti nisu takve“, odgovori Tuon, ali činilo se kao da su je njegove reči naterale na razmišljanje.

„Ne, nisu“, saglasi se Rand.

„Po stavovima koje si upravo ti izneo, moraš da nam se potčiniš." Ona se nasmeši.

„Nisam izneo takav stav“, odvrati Rand, „ali hajde da se pozabavimo tim. Na osnovu čega polažeš pravo na ove zemlje?“

„Na osnovu toga što sam jedini zakoniti naslednik Artura Hokvinga.“

„A zašto bi to bilo bitno?“

„Ovo je njegovo carstvo. On je jedini koji ga je ujedinio i jedini vođa koji je njime vladao slavno i veličanstveno.“

„E tu grešiš“, tiho odvrati Rand. „Prihvataš li da sam ja Ponovorođeni Zmaj?“

„Mora da jesi“, lagano odgovori Tuon, kao da se boji zamke.

„Onda prihvataš ono što jesam“, odbrusi Rand glasnije i britkijim glasom. Zvučao je kao glasanje ratnog roga. „Ja sam Lijus Terin Telamon, zvani Zmaj. Ja sam u Doba legendi vladao svim ovim zemljama - i to ujedinjenim. Ja sam bio vođa svih vojski Svetla i ja sam nosio Prsten Tamirlina. Ja sam bio prvi od Slugu, najviših među Aes Sedai i ja sam mogao da prizovem Devet štapova Dominiona.“

Rand zakorači ka njoj. „Meni je bilo odano i verno svih sedamnaest vojskovođa Dveri zore. Fortuona Ataem Devi Pendrag, moja vlast veća je od tvoje!'

„Artur Hokving...“

„Moja vlast veća je od Hokvingove! Ako polažeš pravo na vlast u ime čoveka koji je bio osvajač, onda moraš da uzmakneš pred mojim ranijim pravom. Ja sam ove zemlje osvojio pre Hokvinga, mada mi za to nije bio potreban mač. Ti si na mojoj zemlji, carice, i samo zahvaljujući mojoj dobroj volji!“

Grmljavina se začu u daljini. Met shvati da se sav trese. Svetlosti, to je samo Rand. Samo Rand... zar ne?

Tuon ustuknu, očiju razrogačenih a usana rastvorenih. Lice joj je bilo užasnuto kao da je upravo videla kako joj neko ubija roditelje.

Zelena trava raširi se oko Randovih nogu. Stražari odskočiše i latiše se mačeva kada se talas života rasprostre od Randa. Uvele i požutele vlati trave obojiše se kao da je neko prosuo vodu po njima, a onda se ispraviše - kao da se protežu nakon dugog sna.

Zelenilo preplavi čitav proplanak. „On je i dalje pod štitom!" vrisnu sul’dam. „Poštovana, on je i dalje pod štitom!“

Met zadrhta, a onda zapazi nešto. Bilo je tiho, pa stoga skoro neprimetno.

„Da li ti to - pevaš?“, upita Met Randa.

Da... nije pogrešio. Rand zaista peva, veoma tiho i sebi u bradu. Met poče da lupka nogom. „Kunem se da sam negde čuo tu pesmu... Da nije Dve deve na vodi?“

„Ne pomažeš mi“, prošapta Rand. „Tišina.“

Rand nastavi s pesmom. Zelenilo se proširi i na drveće, a jele raširiše grane. Drugo drveće poče da pušta lišće - to su zaista bile breskve - koje je raslo neverovatnom brzinom dok se život ulivao u njih.

Stražari se zgledaše, okrećući se oko sebe i pokušavajući da istovremeno drže na oku sva stabla. Selukija se lecnu i uzmače. Tuon ostade da stoji Potpuno uspravno, ne skidajući pogled s Randa. Obližnje sul’dam i damane bile su toliko prestravljene da mora da su prestale da se usredsređuju, jer su veze koje su držale Meta jednostavno nestale.

„Poričeš li moje pravo?" zatraži Rand da čuje njen odgovor. „Poričeš li da je pravo koje ja polažem na ovu zemlju hiljadama godina starije od tvog?“

„Ja...“ Tuon duboko udahnu i prkosno ga pogleda. „Ti si rasturio zemlju i napustio je. Mogu da ti osporim to pravo.“

Iza nje pupoljci buknuše na drveću kao beli i tamnoružičasti vatromet. Boje ih opkoliše. Latice se razleteše od rasta, odvajajući se od grana i leteći na vetru po toj čistini.