Sećanje na svetlost

Svetlosti, pomislio je Talmanes. Svi smo iznureni. Trebalo je da se setimo toga. „Vi u sredini, Rajdenov zmajski odred, nalevo krug!“, zaurla Talmanes. „Vi ostali, ne mrdajte sa svojih položaja i otvorite vatru na Troloke! Brže, brže, brže!“

Zmajske posade skočiše da ga poslušaju. Rajden i njegovi ljudi žurno okrenuše svoja oružja na drugu stranu, tako da točkovi zaškripaše. Ostali zmajevi počeše da ispaljuju sitne hice koji su se širili ulicama što su izlazile na trg. Zmajevi su bili zaglušujući, tako da su izbeglice zavrištale i pokušavale da zapuše uši. Sve je to zvučalo kao kraj sveta. Stotine, hiljade Troloka padalo je u lokvama krvi dok su se zmajska jaja rasprskavala posred njihovih redova. Trg se ispunio belim dimom koji je pokuljao iz zmajskih ustiju.

Izbeglice iza njih, već prestravljene onim što su upravo videle, zavrištaše kada se Rajdenovi zmajevi okrenuše na njih, pa se većina prestravljeno baci na tle, sklanjajući se s puta - s puta koji je vodio prema gradskim zidinama načičkanim Trolocima. Rajdenov red zmajeva bio je uvučen u obliku pehara, u obrnutom razmeštaju o odnosu na one koji su otvarali vatru na Troloke, tako da su sve cevi bile uperene u isti deo gradskog bedema.

„Dajte mi jednu od tih krvavih palica za paljenje!" dreknu Talmanes i pruži ruku. Jedan vojnik iz neke zmajske posade posluša ga i pruži mu zapaljenu luču sa usijanim crvenim vrhom. Talmanes se odgurnu od Meltena rešen da na tren stoji sam na sopstvenim nogama.

Gajbon mu priđe. Glas mu beše tako tih da je Talmanes morao da se napregne da bi ga čuo.

„Ovi zidovi stoje već stotinama godina. Moj jadni grad. Moj jadni, jadni grad.“

„To više nije tvoj grad“, odgovori mu Talmanes i visoko diže baklju, prkoseći zidu s Trolocima i zapaljenom gradu iza sebe. „Sada je njihov.“

Talmanes mahnu bakljom, ostavljajući u vazduhu crveni trag. Njegov znak dovede do rike zmajske vatre, koja odjeknu čitavim trgom.

Troloci - ili makar delovi Troloka - razleteše se po vazduhu. Zid pod njima rasprsnu se kao dečje kockice preko kojih je neko pretrčao. Dok se Talmanes klatio i dok mu se mračilo pred očima, video je kako se zid ruši u polje. Dok je padao i dok ga je obuzimala nesvest, tle kao da se treslo od siline njegovog pada.

1 Na istok je duvao vetar

Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede u mitove, a čak i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je izrodilo. U jednom od tih Doba, koje su neki zvali Treće doba - Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo - vetar se uzdigao u Maglenim planinama. Taj vetar nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nema ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak.

Na istok je duvao vetar, spuštajući se s visokih planina i šestareći nad jalovim brdima. Zašao je u mesto znano kao Zapadna šuma, nekada bogato borovima i kožolistima. Tu je vetar zatekao tek zamršeni gustiš i poneki izuzetak u vidu visokog hrasta. Ti hrastovi su delovali kao da su od nečega oboleli; kora im se gulila a grane su im klonule. Na drugim mestima, iglice su popadale s borova, zastirući tle smeđim pokrivačem. Ni na jednoj ogoleloj grani u Zapadnoj šumi nije bilo pupoljaka.

Na sever i na istok duvao je vetar, preko žbunja koje je pucketalo dok se na tom vetru njihalo. Bila je noć, pa su mršave lisice njuškale po truleži koja je prekrivala zemlju, zalud tražeći plen ili mrcine. Nije se čuo prolećni zov nijedne ptice, a što je bilo najupečatljivije - vučje dozivanje svuda je zamrlo.

Vetar je izleteo iz šume i preleteo preko Tarenske Skele - onoga što je od nje ostalo. Grad je po tamošnjim merilima bio veoma lep. Tamne zgrade su se visoko dizale iznad svojih temelja od crvenog kamena, ulice behu kaldrmisane a grad podignut na ulazu u zemlju znanu kao Dve Reke.

Dim je odavno prestao da se diže sa spaljenih zgrada, ali od grada nije ostalo dovoljno da bi se isplatilo ponovo ga dizati. Divlji psi lutali su po ruševinama tražeći meso. Digli su poglede kada je vetar preleteo preko njih, a u očima im se videla glad.

Vetar je prešao preko reke, hitajući ka istoku. Tu je skupina izbeglica, noseći baklje, hodala dugim putem koji je vodio od Baerlona do Belog Mosta, uprkos tome što je kasno. Bili su jadni i bedni, glava klonulih a ramena pogurenih. Neki od njih imali su bakarnu domansku put, a po pocepanoj odeći videlo se koliko im je bilo teško da pređu preko planina s veoma malo potrepština. Drugi su došli iz još veće daljine. Tarabonci, čije su oči iznad prljavih velova delovale kao da su se nagledale užasa. Seljaci i njihove žene iz severnog Geldana. Svi su čuli glasine da u Andoru ima hrane. U Andoru ima nade.

Za sada nisu našli ni jedno ni drugo.

Na istok je duvao vetar, duž reke koja je vijugala između imanja bez useva. Po livadama bez trave. Voćnjacima bez voća.