Sećanje na svetlost

„Krv i pepeo“, prošapta Mandevin pridružujući im se. Zatočenici su cvileli iz obližnjeg tora. „Možda će nas tamo staviti? Mogli bismo da se iskrademo kada padne mrak.“

Faila odmahnu glavom. „Uzeće nam zavežljaje. Bićemo nenaoružani.“

„Sta onda da radim?“, upita Mandevin gledajući odred Troloka koji su prolazili i za sobom vukli žetvu leševa iz prvih borbenih redova. „Da počnemo da se borimo? Da se nadamo da će nas lord Met videti i poslati pomoć?“

Olveru se ta zamisao nije preterano dopadala. On želi da se bori, ali oni Troloci su krupni. Jedan prođe pored njih, a njegova vukolika glava okrenu se tačno prema njemu. Oči koje kao da su bile oči nekog čoveka odmeriše ga od glave do pete; gledao ga je kao da je gladan. Olver ustuknu, pa se lati svog zavežljaja, tamo gde je sakrio nož.

„Pobeći ćemo“, prošapta Faila čim je Trolok prošao. „Raštrkaćemo se u desetak različitih smerova i pokušaćemo da ih tako zbunimo. Možda će nekoliko nas uspeti da pobegne." Namrštila se. „Zašto li se Aravina zadržala?“

Skoro istog trena kada je to rekla, Aravina je prošla kroz kapiju. Za njom je došla ona žena u belom koja je usmeravala, a onda je Aravina pokazala Failu.

Faila polete u vazduh. Olveru zastade dah, a Mandevin opsova bacajući zavežljaj sa sebe i kopajući po njemu kako bi zgrabio svoj mač dok su Arela i Selanda vikale. Svega nekoliko trenutaka kasnije tkanja digoše u vazduh sve troje, a Aijeli s crvenim velovima protrčaše kroz kapiju, držeći oružje u rukama.

Nastade čitava pometnja. Nekoliko Failinih vojnika pade pokušavajući da se pesnicama suprotstave neprijatelju. Olver se baci na tle i poče da kopa po zavežljaju tražeći svoj nož, ali dok je njemu pošlo za rukom da zgrabi balčak, čarka se završila. Svi ostali bili su ili savladani ili vezani Vazduhom.

Tako brzo!, očajno je pomislio Olver. Zašto ga nikada niko nije upozorio da se bitka odvija tako munjevito?

Na njega kao da su zaboravili, ali on nije znao šta da radi.

Aravina priđe Faili, koja je i dalje visila u vazduhu. Sta se to dogodilo? Aravina... ona ih je izdala?

„Zao mi je, milostiva“, reče Aravina Faili. Olver ju je jedva čuo. Niko nije obraćao pažnju na njega; Aijeli su držali na oku zarobljene vojnike, gurajući ih sve na jedno mesto da bi bili pod stražom. Veliki broj njih krvario je na zemlji.

Faila se koprcala u vazduhu, a lice joj je sve više crvenelo dok se naprezala. Usta su joj očigledno bila zapušena. Faila nikada ne bi mogla da ćuti u takvom trenutku.

Aravina odveza vreću s Rogom sa Failinih leđa, pa se zagleda u nju. Oči joj se razrogačiše. Cvrsto zaveza vreću i pribi je uza se. „Nadala sam se“, prošapta ona Faili, „da ću svoj stari život ostaviti za sobom. Da ću početi nanovo. Mislila sam da ću moći da se sakrijem ili da će me zaboraviti, mislila sam da mogu da se vratim Svetlosti. Ali Veliki gospodar ne zaboravlja, niti čovek može da se sakrije od njega. Našli su me iste noći kada smo stigli do Andora. Nisam ovo nameravala, ali to ipak moram da uradim.“

Aravina se okrenu. „Konja!" viknu. „Lično ću uručiti ovo lordu Demandredu, kao što mi je naređeno.“

Žena u belom joj priđe, pa njih dve počeše da se tiho raspravljaju. Olver se osvrnu oko sebe. Niko ga nije gledao.

Prsti mu zadrhtaše. Znao je da su Troloci krupni i da su ružni. Ali... ti stvorovi oko njega su košmari. Košmari na sve strane. O, Svetlosti!

Šta bi Met učinio?

„Dovije'andi se tovja sagain", prošapta Olver vadeći nož iz korica. Kriknu i baci se na ženu u belom, pa joj zari nož u donji deo leđa.

Ona vrisnu, a Faila ispade iz stega Vazduha. U tom trenutku, torovi sa zarobljenicima odjednom se otvoriše i skupina nekih ljudi potrča u slobodu, urlajući na sav glas.

„Diži više!" vikala je Dosina. „Plameno brže!“

Leana ju je slušala, i tkala je Zemlju zajedno sa ostalim sestrama. Tle se treslo ispred nje, nabirajući se i nakon toga mlitaveći kao nabrani ćilim. Završile su, pa pnda iskoristile humku da se sakriju iza nje dok je plamen sevao s gornjeg dela padine.

Dosina je predvodila skupinu raznolikih ljudi. Desetak Aes Sedai i nešto Zaštitnika i vojnika. Muškarci su čvrsto držali svoje oružje, ali ono se u poslednje vreme pokazalo delotvornim taman koliko vekne hleba, Moć je sevala i pucketala u vazduhu. Priručni grudobran tresao se dok su ga Šaranci zasipali vatrom.

Leana proviri preko bedema, čvrsto držeći Jednu moć. Oporavila se od svog susreta sa Izgubljenim Demandredom. Bilo je to veoma onespokojavajuće iskustvo - ona se našla u potpunosti u njegovoj vlasti i život je svakog trena mogao da joj se ugasi. Takođe je bila uznemirena silovitošću njegovog urlanja; nikada u životu nije videla ništa ni nalik njegovoj mržnji prema Ponovorođenom Zmaju.

Jedan odred Šaranaca spusti se niz padinu, pa oni zajedno poslaše tkanja na priručnu utvrdu. Leana saseče jedno tkanje u vazduhu, kao vidar što seče usahlo meso. Leana je sada daleko slabija kada je o Jednoj moći reč nego što je nekada bila.