Sećanje na svetlost

Nastavio je. Bandar Eban, Ebou Dar, seanšanske zemlje, Šara. Sve države su bile predstavljene, mada ljudi u današnje vreme ne obraćaju preterano pažnju na granice. Još jedna starudija. Ko mari za to ko živi u kojoj državi i zašto bi bilo ko pokušao da „poseduje" zemlju, kada je ima dovoljno za sve? Cvetanje Pustare otvorilo je prostor za nove gradove i nova čudesa. Mnogi prozori pored kojih je Rand prolazio gledali su na mesta koja mu nisu bila poznata, mada mu je bilo drago što vidi da Dve Reke izgledaju veličanstveno skoro kao novi Maneteren.

Zastao je pred poslednjim prozorom. Gledao je na dolinu gde su se nekada prostirale Spaljene zemlje. Tu je bila samo kamena ploča gde je nekada davno spaljeno jedno telo. Bila je obrasla životom: divljom lozom, travom i cvećem. Cupavi pauk veličine dečje šake pretrčao je preko kamena.

Randov grob. Mesto gde je njegovo telo bilo spaljeno nakon Poslednje bitke. Kod tog prozora se zadržao dugo pre nego što je napokon naterao sebe da produži i izađe iz galerije pa ode do vrtova palate. Sluge su mu pomagale kad god bi im se obratio. Niko ga nije pitao zašto želi da vidi kraljicu.

Pretpostavio je da će ona.biti okružena brojnim ljudima. Ako svako može da razgovara s kraljicom, zar joj ne bi sve vreme odlazilo na to? Ali kada joj je prišao dok je ona sedela u dvorskim vrtovima ispod grana dvorskog drveta čore, video je da je ona sama.

Ovo je svet bez nevolja. Svet u kojem ljudi s lakoćom rešavaju ono što ih muči. Svet davanja a ne nesuglasica. Zašto bi bilo ko hteo da vidi kraljicu?

Elejna je bila prelepa kao kada su se rastali. Naravno, više nije u drugom stanju. Prošlo je stotinu godina od velike Bitke. Izgledalo je kao da nije ostarila nijedan dan.

Rand joj priđe, gledajući vrtni zid odakle je jednom pao i prvi put se sreo s njom. Ovi vrtovi su daleko drugačiji, ali zid je ostao. Preživeo je razaranje Kaemlina i dolazak novog doba.

Elejna ga ugleda, sedeči na klupi. Oči joj se smesta razrogačiše i ona prinese ruku ustima. „Rande?“

On je pogleda pravo u oči, spustivši šaku na jabuku Lamanovog mača. Zvaničan stav. Zašto ga je zauzeo?

Elejna se nasmeši. „Je li ovo neka šala? Kćeri, gde si? Zar si opet upotrebila Ogledalo izmaglica da bi me prevarila?“

„Elejna, ovo nije nikakva varka“, kaza joj Rand i kleknu pred njom na jedno koleno da bi im glave bile u ravni. Pogleda je pravo u oči.

Nešto nije u redu.

„O! Ali kako je to moguće?" upita ona.

To nije Elejna... zar ne? Način govora joj je pogrešan, ponašanje joj je pogrešno. Zar je mogla da se bas toliko promeni? Ipak jeste prošlo stotinu godina.

„Elejna?” upita Rand. „Šta ti se desilo?”

„Desilo? Ma ništa! Dan je veličanstven i prelep. Mirno je i spokojno. O, kako volim da sedim u svom vrtu i uživam u sunčevoj svetlosti.“

Rand se namršti. Taj sladunjavi glas, to isprazno ponašanje... Elejna nikada nije bila takva.

„Moračemo da pripremimo gozbu!“, uzviknu Elejna i zapljeska. „Pozvaču Avijendu! Danas ima slobodnu nedelju od pevanja, mada je verovatno u jaslicama. Obično tamo radi dobrovoljno.”

„Jaslicama?”

„U Ruideanu”, objasni Elejna. „Svi silno vole da se igraju s decom - i tamo i ovde. Vlada veliko nadmetanje za to ko če voditi brigu o deci! Ali svi dobro razumemo potrebu da se smenjujemo.“

Avijenda. Stara se o deci i peva čorinom drveću. Zapravo, tu nema ničeg lošeg. Zašto da ona ne uživa u takvim stvarima?

Ali to je takode pogrešno. On misli da bi Avijenda bila predobra majka, ali da svaki dan provodi igrajući se s tuđom decom...

Rand pogleda Elejnu u oči, pa se duboko zagleda u njih. Iza njih je vrebala nekakva senka. O, bila je to nevina senka, ali svejedno senka. Kao... kao...

Kao senka što vreba iz očiju nekog Preobraćenog na stranu Mračnoga.

Rand skoči na noge i zatetura se ustuknuvši. „Sta si to ovde uradio?” povika on na nebo. „Šai'tane! Odgovori mi!“

Elejna naheri glavu. Nije se plašila. Strah tu ne postoji. „Šaj'tan? Kunem se da mi je to ime poznato. Prošlo je tako dugo. Ponekad sam zaboravna.”

„ŠAI'TANE!”, zaurla Rand.

NIŠTA JA NISAM UČINIO, NEPRIJATELJU. Glas je dopirao iz daljine. OVO SI TI STVORIO.

„Besmislica!”, viknu Rand. „Promenio sije! Sve si ih promenio!”

ZAR SI MISLIO DA SE ONI NECE PROMENITI AKO ME UKLONIŠ IZ NJIHOVIH ŽIVOTA?

Te reči zagrmeše kroz Randa. On zgroženo ustuknu kada Elejna ustade, očigledno zabrinuta za njega. Da, sada je jasno video tu stvar iz njenih očiju. Ona nije pri sebi... zato što joj je Rand oduzeo sposobnost da bude svoja.

JA PREOBRACAM LJUDE NA SVOJU STRANU, kaza Šaj’tan. TO JE TACNO. KADA IH JA NA TAJ NAČIN UČINIM SVOJIM, ONI VIŠE NE MOGU DA ODABERU STRANU DOBRA. KAKO SE OVO ŠTO SI TI UČINIO RAZLIKUJE OD TOGA, NEPRIJATELJU? AKO TI URADIS OVO, BIĆEMO JEDNO.

„Ne!“, vrisnu Rand, držeći se za glavu, i pade na kolena. „Ne! Svet će bez tebe biti savršen!“

SAVRŠEN. NEPROMENLJIV UPROPASCEN. URADI TI OVO, AKO ŽELIŠ, NEPRIJATELJU. POBEDIĆU AKO ME UBIJEŠ.

ŠTA GOD TI URADIO, JA ĆU POBEDITI.