Sećanje na svetlost

Kročio je u svet koji ne zna za Mračnoga.

Odabrao je da tačka gde če uči u svet bude Kaemlin. Možda zato što je Mračni poslednji put iskoristio baš to mesto, pa je Rand želeo da dokaže sebi kako ta strašna vizija nije neizbežna. Potrebno mu je da opet vidi taj grad, ali neiskvaren.

Hodao je putem ispred palate i duboko disao. Drveće je bilo u cvatu a jarkožuti cvetovi padali su u vrtove i visili preko zidova dvorišta. Deca su se igrala među njima i bacala latice u vazduh.

Na vedrom nebu nije bilo ni oblačka. Rand diže ruke i izađe ispod rascvetalih grana na toplo sunce. Ulaz u palatu nije čuvao nijedan stražar, već samo ljubazni sluga koji je nekim posetiocima odgovarao na pitanja.

Rand pođe napred, ostavljajući tragove po zlatnim laticama dok se bližio ulazu. Jedno dete mu pritrča, a Rand zastade i nasmeši se devojčici.

Ona mu priđe i pruži ruku da dodirne mač za Randovim pojasom. Dete je delovalo zbunjeno. „Sta je ovo?“ upita ga devojčica razrogačeno gledajući oružje.

„Starudija“, prošapta Rand.

Devojčica okrenu glavu kada začu smeh druge dece i kikoćući se ostavi ga kada jedno dete baci u vazduh šaku latica.

Rand nastavi svojim putem.

JE LI OVO TVOJE SAVRŠENSTVO? Glas Mračnoga dopirao je kao iz velike daljine. On može da probije ovu stvarnost da bi se obratio Randu, ali ne može da se prikaže tu kao što je mogao u drugim vizijama. Ovo mesto je njegova suprotnost.

Jer ovo je svet koji će postojati ako ga Rand ubije u Poslednjoj bitki.

„Dođi da vidiš“, reče mu Rand smešeći se.

Odgovora nije bilo. Ako Mračni dopusti sebi da bude prejako uvučen u ovu stvarnost, prestaće da postoji. On je u tom mestu umro.

Sve se okreće. To je značenje Točka vremena. Čemu pobeda u jednoj bitki protiv Mračnoga, ako Rand zna da će se on opet vratiti? Rand može da učini nešto više. Može da učini ovo.

„Hteo bih da vidim kraljicu“, obrati se Rand čoveku pred dvorskim vratima. „Je li ovde?“

„Trebalo bi da bude u vrtovima, mladiću“, odgovori mu vodič. Pogleda Randov mač, ali vođen radoznalošću a ne zabrinutošću. Ljudu u ovom svetu ne mogu ni da zamisle da bi neko želeo da povredi drugoga. To se ne dešava.

„Hvala ti“, zahvali mu Rand pa uđe u dvor. Hodnici su mu bili poznati, ali opet drugačiji. Kaemlin je u Poslednjoj bitki bio skoro u potpunosti razoren, a palata spaljena. Ono što je nakon toga izgrađeno podsećalo je na prethodnu građevinu, ali nije bilo istovetno.

Rand je šetao hodnicima. Nešto ga je brinulo; osećao je nekakvu nelagodu duboko u sebi. Šta li je to...

Nemoj dozvoliti da ovde budeš uhvaćen u raskoraku, shvatio je. Nemoj da se opuštaš. Ovaj svet nije u potpunosti stvaran. Ne još.

Je li moguće da je to bio plan Mračnoga? Da prevari Randa da on stvori raj za sebe i uđe u njega, pa da upadne u klopku dok Poslednja bitka besni? Ljudi umiru u borbama.

Mora imati to na umu. Ne sme dopustiti da ga ova maštarija proguta. Teško je bilo držati to u pameti dok je stupao na galeriju - dugi hodnik prepun prozora, samo što ti prozori nisu gledali na Kaemlin. Ti stakleni portali omogućavali su čoveku da vidi neka druga mesta, kao stalne kapije.

Rand prođe pored jednog prozora, koji je gledao na dubine nekog zaliva, kuda su hrlile raznobojne ribe. Drugi prozor gledao je na spokojnu livadu visoko u Maglenim planinama. Crveno cveće probijalo se kroz zelenu travu kao kapljice boje raštrkane po podu nakon slikarskog radnog dana.

Na drugom zidu prozori su gledali na velike svetske g radove. Rand je prošao pored Tira, gde je Kamen sada muzej Trećem dobu, a Branitelji staratelji tog muzeja. Niko u ovom pokolenju nikada nije poneo oružje i svi su zbunjeni pričama o ratovanju svojih dedova. Drugi prozor gledao je na Sedam kula Malkijera, koje su opet podignute - ali kao spomenik, a ne utvrde. Pustoš je nestala po smrti Mračnoga, a Nakot Senke je smesta pocrkao. Kao da je Mračni bio povezan sa svima njima, poput Seni što predvodi pesnicu Troloka.

Na vratima nije bilo brava. Novac je bio bezmalo zaboravljeni hir. Usmerivači pomažu da se stvori dovoljno hrane za sve. Rand prođe pored prozora koji je gledao na Tar Valon, gde su Aes Sedai Lečile sve koji im dođu i stvarale kapije da spajaju one koji se vole. Svi imaju sve što im je potrebno.

On se pokoleba pred sledećim prozorom. Gledao je na Ruidean. Zar je taj grad ikada bio pustinja? Pustara je cvetala od Sare pa do Kairhijena. I tu, kroz taj prozor, Rand je ugledao polja čora - čitavu šumu njih oko tog bajkovitog grada. Mada nije mogao da čuje glasove, video je da Aijeli pevaju.

Više nema oružja. Više nema kopalja da se njima pleše. Aijeli su opet narod posvećen miru.