Sećanje na svetlost

„Kakve su to gluposti?" upita Alvijarin prilazeći sa ostalima.

„Rand al'Tor je bio ovde“, odgovori joj Mišrejl i dalje zatečen. „Donalo, krv i krvavi pepeo - bio si u pravu! To je jedini način kako je Demandred mogao da padne.“

„On jeste stalno govorio da je Zmaj negde na ovom bojištu“, primeti Kaš.

Donalo pođe napred, pa naheri glavu kao da proučava nešto u vazduhu. „Video sam tačno gde je otvorio kapiju da pobegne. Bila je tačno ovde. Tačno ovde... Da! Osećam ostatke. Znam kuda je otišao.“

„Porazio je Demandreda“, reče Alvijarin sumnjičavo prekrštajući ruke. „Zar uopšte možemo da se nadamo da ćemo ga savladati?”

„Delovao je iznureno“, kaza Mišrejl. „Više nego iznureno. Uplašio se kada nas je video. Ako se zaista jeste borio s Demandredom, mislim da ga je to u velikoj meri istrošilo.“

Alvijarin se zagleda u prostor u vazduhu kuda je Al'Tor nestao. Mišrejl gotovo da je mogao da vidi šta joj je u mislima. Ako im pođe za rukom da ubiju Ponovorođenog Zmaja, M’hejl možda neće biti jedini Gospodar straha uzdignut na položaj Izabranog. Veliki gospodar biće zahvalan onome ko ubije Al'Tora. Veoma zahvalan.

„Uhvatio sam ga!“, viknu Donalo otvarajući kapiju.

„Potreban mi je krug da bih se borila protiv njega“, reče Alvijarin, ali se onda pokoleba. „Ali iskoristiću samo Rijanu i Nensena. Neću da budemo previše kruti, što će se možda desiti ako svi budemo u istom krugu.“

Mišrejl frknu pa prikupi svu svoju snagu i skoči kroz prolaz. Ona je zapravo mislila da ne želi da neko od muškaraca predvodi krug i da tako možda ukrade to ubistvo od nje. Pa, Mišrejl će imati šta da kaže na to.

On kroči sa bojišta na jednu čistinu koja mu nije bila poznata. Drveće koje je tu raslo izgledalo je kao da nije onoliko pod pritiskom dodira Velikog gospodara kao drugde. Zašto li je tako? Pa, gromovi se glasaju po istom tmurnom nebu kao što je svuda, a tu je bilo toliko mračno da je morao da izatka kuglu svetlosti da bi nešto video.

Al'Tor je sedeo na obližnjem panju. Diže pogled, ugleda Mišrejla, pa kriknu i dade se u beg. Mišrejl izatka ognjenu kuglu koja se rascveta u vazduhu i polete za njim, ali Al'Toru pođe za rukom da je saseče svojim tkanjem.

Ha! On jeste slab!, pomislio je Mišrejl jureći za njim. I ostali prođoše kroz kapiju, žene povezane s Nensenom, koji je išao za Alvijarin kao štene. Donalo prođe poslednji, dovikujući im da ga čekaju.

Tren kasnije, svi se ukopaše u mestu.

Mišrejla to pogodi kao ledeni talas - kao da je uskočio u vodopad. Jedna moć je nestala. Samo ga je ostavila.

On se u strahu zatetura, pokušavajući da shvati šta se to dogodilo. Neko ga je stavio pod štit! Ne. On ne oseća nikakav štit. Ne oseća... ništa.

Obližnje drveće kao da se zanjiha i neke prilike izroniše iz senki. Divovska stvorenja sa dugim obrvama i debelim prstima. Delovala su drevno baš kao drveće oko njih, naborane kože i sede kose.

On je u stedingu.

Mišrejl pokuša da pobegne, ali snažne ruke ga zgrabiše. Ogijerske starine opkolile su i njega i ostale. Ispred njih, u šumi, Al'Tor je izronio iz senki - ali to nije bio on. Više ne. To je bila varka. Iza lica Ponovorođenog Zmaja krio se Androl.

Ostali zavrištaše i počeše da tuku Ogijere pesnicama, ali Mišrejl samo pade na kolena zureći u prazninu gde je nekada bila Jedna moć.

Pevara priđe Androlu kada Ogijeri, oni previše drevni da bi se pridružili borbama, zgrabiše Gospodare straha svojim snažnim rukama i ođvukoše ih dublje u steding Solun. Lindsar - najstarija među njima, oslanjajući se na štap debeo kao ljudska butina - priđe Androlu.

„Gazda Androle, mi ćemo se postarati za zarobljenike“, reče mu Lindsar.

„Pogubljenje?" upita Pevara.

„Najstarijeg mi drveća, ne!" Ogijerka je delovala uvređeno. „Ne ovde - ne, ovde nema ubijanja. Držaćemo ih pod stražom i nećemo im dopustiti da pobegnu.“

„Cestita Ogijerko, ovo su veoma opasni ljudi“, upozori je Androl. „Ne potcenjuj njihovu lukavost.“

Ogijerka se zasmeja, šepajući prema i dalje prelepom drveću stedinga. „Ljudi pretpostavljaju da mi ne umemo da budemo lukavi zato što smo spokojni”, odgovori mu ona. „Neka ih neka vide koliko um može da bude lukav kada sazreva čitavo stoleće. Ništa ti ne brini, gazda Androle. Bićemo oprezni. Ovim jadnim dušama godiće da žive u miru stedinga. Možda će nakon nekoliko decenija spokoja promeniti svoje viđenje sveta.“

Ona se izgubi između stabala.

Androl pogleda Pevaru, osećajući zadovoljstvo kako dobuje kroz vezu s njom, premda joj je lice bilo staloženo. „Bila si dobra“, reče joj. „Plan ti je bio izvrstan.“

Ona zadovoljno klimnu, pa njih dvoje izađoše iz stedinga - prolazeći kroz nevidljivu prepreku koja ih je delila od Jedne moći. Mada je Androl bio toliko umoran da je jedva razmišljao, nije mu bilo nimalo teško da zgrabi saidin. Dočepao ga se kao izgladneli čovek komada hleba, mada je svega nekoliko minuta bio bež njega.