Sećanje na svetlost

Met više nije upravljao kretanjem jedinica po bojištu. Svetlost dala, postavio je stvari dovoljno dobro da neposredno upravljanje neće ni biti potrebno. Jahao je po visoravni boreći se, urlajući i povremeno se pridružujući herojima.

Elejna se vratila i okupila svoju vojsku. Met ugleda Elejnin barjak kako blista na nebu iznad njih, satkan od Jedne moći, a onda ugleda nekoga ko liči na nju kako jaše među vojnicima, a kosa joj blista kao da je obasjana s leđa. Kao da je i ona krvavi heroj Roga.

Met podvrisnu od radosti kada ugleda seanšansku vojsku kako maršira na sever i sprema se da se stopi sa Elejninom, pa onda nastavi da jaše duž istočne ivice visoravni. Ubrzo nakon toga uspori, pošto je Kockica taman izgazio Troloka. Taj huk... Met spusti pogled taman kada se reka vrati u korito uz hučanje blatnjave vode. Reka podeli troločku vojsku na dvoje, odnoseći mnoge dok je hrlila kroz svoje korito.

Snežnokosi Rogoš gledao je reku kako teče, pa klimnuo Metu u znak poštovanja. „Svaka čast, Kockaru“, kaza on. Povratak reke u korito podelio je Senkine snage.

Met se vrati u bitku. Dok je galopirao preko zaravni, primetio je da Šaranci - ono što je od njih ostalo - beže kroz kapije. Pustio ih je da idu.

Kada Troloci na vrhu visoravni videše da Šaranci beže, prestadoše da pružaju otpor i obuze ih veliki strah. Opkoljeni Metovim ujedinjenim vojskama i potisnuti preko visoravni, nisu imali drugog izbora nego da beže prema dugoj jugozapadnoj padini.

Visoravan se pretvorila u potpuni haos. Seanšanska vojska pridružila se Elejninoj i obe su napale Troloke s velikom srdžbom. Vojske su opkolile zveri i brzo napredovale ka njima, ne dozvoljavajući im da pobegnu. Tle se ubrzo pretvorilo u duboko crveno blatište kako su Troloci ginuli na hiljade.

Ali sukob na šijenarskoj strani More nije bio ništa u poređenju s bitkom koja se vodila na drugoj strani reke. Prolaz između blatišta i Polovske visoravni bio je krcat Trolocima koji su pokušavali da pobegnu od Seanšana što su ih napadali sa suprotne strane prolaza, na zapadu. Prethodnica koja je prva naletela na Troloke nije se sastojala od seanšanskih vojnika, već od odreda lopara i mora lopara. Propeti na zadnje noge, lopari nisu bili ništa viši od Troloka, ali su zato daleko teži od njih. Lopari su nasrnuli na Troloke, propinjući se i sekući ih kandžama oštrim kao brijači. Kada lopar smekša svoj plen, grabi ga kandžama iza vrata i odgriza glavu. To je loparima pričinjavalo veliko zadovoljstvo.

Lopari su se povukli kada su troločki leševi počeli da se gomilaju na suprotnom kraju prolaza. Potom su u taj pokolj poslata jata korlmova - krupnih pernatih stvorenja bez krila, s dugim kukastim kljunovima predviđenim za kidanje mesa. Ti mesožderi su s lakoćom pretrčali nagomilane leševe i skočili na Troloke koji su se i dalje borili, pa počeli da im kidaju meso s kostiju. Seanšanski vojnici nisu preterano učestvovali u svemu tome, već su samo postavili koplja kako bi se postarali da nijedan Trolok ne pobegne kroz prolaz ili sa zapadne strane visoravni. Stvorenja koja su ih napadala toliko su uznemirila Troloke da je veoma malo njih uopšte pomislilo da napadne seanšanske snage.

Užasnuti Troloci koji su niz padinu bežali od Metove vojske što je jurišala za njima bacili su se na Troloke u prolazu. Čudovišta padoše jedna na druge i počeše da se međusobno bore, pokušavajući da stignu na vrh hrpe leševa i da prežive još malo.

Talmanes i Aludra postavili su zmajeve s druge strane prolaza i počeli da ispaljuju zmajska jaja u gomilu prestravljenih Troloka.

Sve se to završilo veoma brzo. Broj živih Troloka sveo se sa mnogo hiljada na svega nekoliko stotina* Oni preživeli, videvši da ih smrt zasipa s tri strane, pobegoše u blatište, gde su mnogi nastadali u virovima. Njihove smrti bile su manje nasilne, ali jednako stravične. Preostali su skončali milosrdnije, od strela i kopalja dok su gacali kroz baruštinu prema slatkom mirisu slobode.

Met spusti krvavi ašandarei. Zagleda se u nebo. Sunce je skriveno tamo negde; nije baš siguran koliko je dugo jahao sa herojima.

Moraće da zahvali Tuon na tome što se vratila. Ali nije otišao da je potraži. Ima neki osećaj da će ona očekivati od njega da obavi svoje prinčevske dužnosti, šta god one bile.

Samo... oseća ono čudno cimanje u sebi, kako postaje sve snažnije i snažnije.

Krv i krvavi pepeo, Rande, pomislio je Met. Ja sam svoje završio. Ti završi svoj deo posla.

A onda se seti reči koje mu je Amajresu uputila. Svaki svoj dah duguješ njemu. Kockaru...

Met je bio dobar prijatelj kada je to Randu bilo potrebno, zar ne? Makar uglavnom? Krv i pepeo, nemoguće je očekivati da čovek ne brine... možda da se drži malo podalje... od nekog luđaka. Zar ne?

„Hokvinže!“, viknu Met i dojaha do njega. „Bitka“, zausti Met duboko udahnuvši. „Završena je, zar ne?“