Sećanje na svetlost

„Jesi li me čula kada sam rekla daje Rand umro?“, zatraži da čuje Ninaeva. „Preminuo je u snu.“

„On koji je bio ranjen probudio se iz sna“, bezizražajno odvrati Avijenda. „Svi to moraju. Njegova smrt dogodila se slavno i on će biti zanavek slavljen." Ninaeva se nagnu, „Dobrog zlokobno kaza i prigrli Izvor, „Da čujem. Tebe sam odabrala zato što ne možeš da pobegneš.“

Na Avijendi se na tren vide nešto što bi mogao biti strah, ali nestade za tren oka. „Hajde da pripremimo njegovu lomaču.“

Perin je trčao u vučjem snu - i to potpuno sam.

Drugi vukovi su zavijali u znak tuge zbog njegovog jada. Nakon što bi prošao pored njih, vraćali su se svom slavlju, ali to ni u kom slučaju nije značilo da ne saosečaju s njim.

Nije zavijao. Nije urlao. Postao je Mladi Bik i trčao je.

On ne želi da bude tu. Želi da spava - da istinski spava, U snu ne oseća bol. Ovde ga oseća.

Nije trebalo da je ostavim.

Ljudska misao. Zašto mu se uvukla u glavu?

Ali šta sam drugo mogao da uradim? Obećao sam da se prema njoj neću ponašati kao da je od stakla.

Trči. Trči brzo. Trči dok te ne savlada iznurenost!

Morao sam da odem kod Randa, Morao sam, Ali izneverio sam je čineći to! Do Dve Reke za tren oka. Nazad, duž reke. Pustara, pa nazad, dugo trčanje prema Falmeu.

Kako se od mene moglo očekivati da ih oboje čuvam., pa da od jednog dignem ruke?

U Tir. Onda u Dve Reke. Sevanje, režanje, kretanje što je brže mogao. Ovde. Ovde se venčao s njom.

Ovde je zavijao.

Kaemlin, Kairhijen, Dumajski kladenci.

Ovde je spasao jedno od njih.

Kairhijen, Geldan, Malden.

Ovde je spasao drugo.

Dve sile u njegovom životu. Obe su ga vukle na svoju stranu. Mladi Bik se na kraju sruši blizu brda negde u Andoru. To mesto mu je bilo poznato.

Ovde sam upoznao Elijasa.

Opet postade Perin. Njegove misli nisu bile vučje misli, a njegove muke nisu bile vučje muke. Zagleda se u nebo na kojem više nije bilo oblaka, sada nakon Randove žrtve. Hteo je da bude sa svojim prijateljem dok je umirao.

Ovoga puta biće sa Failom, tamo gde je ona umrla.

Došlo mu je da vrišti, ali od toga neće biti nikakve koristi. „Moram da je pustim, zar ne?“, prošapta on obraćajući se nebu. „Svetlosti. Ne želim to. Naučio sam se pameti. Naučio sam nešto iz onoga što se dogodilo u Maldenu. Nisam to ponovio! Ovoga puta sam uradio ono što je trebalo.“

Negde na nebu neka ptica kriknu. Vukovi su zavijali. U lovu.

„Naučio...“

Ptičji krik.

Zvuči kao soko.

Perin skoči na noge i munjevito se okrenu. Tamo. Za tren oka nestade i pojavi se na nekom polju koje mu nije bilo poznato. Ne, on zna ovo polje. Zna ga! To je Merilor, samo bez krvi, bez izgažene trave i razrovane zemlje.

Tu je zatekao sićušnog sokola - malog kao njegova šaka - kako tiho klikće, slomljene noge zaglavljene pod kamenom. Srce mu je slabo kucalo.

Perin zaurla i probudi se, koprcajući se da se prene iz vučjeg sna. Stajao je na polju zastrtom leševima i urlao ka noćnom nebu. Ljudi koji su oko njega tražili preživele razbežaše se u strahu.

Gde? Može li da nađe ono mesto u mraku? Potrča spotičući se o leševe i jame koje su razrovali usmerivači ili zmajevi. Stade osvrćući se na sve strane. Gde? Gde?

Cvetni sapun. Tračak mirisa u vazduhu. Perin jurnu u tom smeru pa celim telom gurnu leš jednog ogromnog Troloka, koji je ležao preko hrpe drugih mrcina, hrpe visoke skoro Perinu do nedara. Ispod te gomile zatekao je konjski leš. Ne razmišljajući o tome šta radi, niti o snazi koja je potrebna za to, Perin povuče konja u stranu.

Ispod konjskog lesa, u jednoj maloj uvali, ležala je okrvavljena Faila i slabašno disala. Perin viknu i pade na kolena, pa je zagrli i duboko udahnu njen miris.

Bilo mu je potrebno svega dva otkucaja srca da se premesti u vučji san noseći Failu do Ninaeve daleko na sever, pa da se premesti iz njega. Nekoliko trenutaka kasnije osetio je kako je Ninaeva Leči u njegovom naručju. Nije želeo da je pusti čak ni za to.

Faila, njegova sokolića, zadrhta i promeškolji se. A onda otvori oči i nasmeši mu se.

Ostali heroji su otišli. Birgita je ostala dok je veče padalo. Vojnici su pripremali pogrebnu lomaču za Randa al’Tora.

Birgita ne može da ostane još dugo, ali za sada... da, može da ostane neko kratko vreme. Šara će to dozvoliti.

„Elejna?“, upita je Birgita. „Da li ti znaš nešto? O Zmaju?“

Elejna slegnu ramenima na sve slabijem svetlu. Njih dve su stajale u pozadini gomile koja se okupila da posmatra paljenje lomače Ponovorođenog Zmaja.

„Znam šta si nameravala“, kaza Birgita Elejni. „S Rogom.“

„A šta sam to nameravala?“

„Da ga zadržiš“, reče joj Birgita, „kao i dečaka. Da ga čuvaš kao andorsko blago, a možda i kao državno oružje.“

„Možda.“

Birgita se nasmeši. „Onda je dobro što sam ga poslala odavde.“