Sećanje na svetlost

Elejna se okrenu da je pogleda, ne obraćajući pažnju na ljude koji pripremaju Randovu pogrebnu lomaču. „Molim?"

„Poslala sam Olvera“, objasni joj Birgita, „s nekim gardistima u koje imam poverenja. Kazala sam Olveru da nađe neko mesto koje niko neće tražiti, mesto koje on može da zaboravi, pa da tu baci Rog. Ako je to moguće, da to bude okean.“

Elejna tiho uzdahnu, pa se opet okrenu da posmatra lomaču. „Nepodnošljiva ženo." Pokoleba se. „Hvala ti što si me poštedela te odluke.“

„I pretpostavljala sam da ćeš tako misliti." Zapravo, Birgita je pretpostavljala da će Elejni biti potrebno mnogo vremena pre nego što bude razumela njenu odluku. Ali Elejna je odrasla za poslednjih nekoliko nedelja. „Bilo kako bilo, ne bih rekla da sam neizdržljiva, pošto si me ti poslednjih meseci veoma dobro trpela.“

Elejna se opet okrenu da je pogleda. „To mi zvuči kao oproštaj.“

Birgita se nasmeši. Ponekad može da oseti kada se bliži taj trenutak. „Jeste.“

Elejna je delovala tužno. „Mora li da bude?“

„Elejna, ponovo se rađam“, prošapta Birgita. „Sada. Negde se neka žena priprema da se porodi i ja ću otići u to telo. To se dešava.“

„Ne želim da ostanem bez tebe.“

Birgita se zasmeja. „Pa, možda ćemo se opet sresti. Ali sada budi srećna zbog mene, Elejna. To znači da se ciklus nastavlja. Opet ću biti s njim. Sa Gajdalom... Ovoga puta biću svega nekoliko godina mlađa od njega.“

Elejna je uze za ruku a oči joj zasuziše. „Ljubav i mir s tobom, Birgita. Hvala ti.“

Birgita se nasmeši pa slopi oči i lagano nestade.

Dok je noć padala, Tam je gledao ono što je nekada bilo najstrašnije mesto na svetu. Šajol Gul Na poslednjim treptajima svetlosti videle su se biljke kako tu rastu, cveće kako cveta i trava kako prekriva oružje i leševe.

Sine, je li to tvoj dar nama?, pitao se on. Poslednji?

Tam zapali baklju na malom treperavom plamenu koji je pucketao u obližnjoj jami. Pođe napred, prolazeći pored redova ljudi u mraku. Mnogima nisu rekli za Randovu lomaču. Svi bi želeli da dođu. Možda svi zaslužuju da dođu. Aes Sedai nameravaju da održe svečani pomen za Egvenu; Tam više voli skromniji i mirniji ispraćaj za svog sina.

Rand će napokon moći da se odmori.

Tam prođe pored ljudi koji su stajali pognutih glava. Niko sem njega nije imao svetlo. Ostali su čekali u mraku - mala skupina od možda dvestotinak ljudi oko pogrebnih nosila. Svetlost Tamove baklje obasjavala je ozbiljna lica.

U tom mraku, čak i s bakljom, bilo je teško razabrati Aijele od Aes Sedai, Dvorečanina od tairenskog kralja. Svi su bili samo prilike u mraku koje pozdravljaju telo Ponovorođenog Zmaja.

Tam priđe lomači i stade pored Toma i Moiraine koji su se držali za ruke. Moiraina nežno stisnu Tama. Tam pogleda leš, gledajući sinovljevo lice obasjano bakljom. Nije brisao suze iz očiju.

Bio si dobar Dečače moj... bio si dobar.

On zapali lomaču.

Min je stajala na čelu gomile. Gledala je Tama kako se pogureno klanja pred plamenom. Nakon nekog vremena, taj čovek se pridružio ostalim Dvorečanima. Abel Kauton ga zagrli, tiho šapćući nešto svom prijatelju.

Glave u mraku, senke, okrenuše se da pogledaju Min, Avijendu i Elejnu. Očekuju nešto od njih tri. Nekakvu predstavu.

Min ozbiljno pođe napred s druge dve; Avijendi su dve Device pomagale da hoda, mada je mogla sama da stoji, naslanjajući se na Elejnu. Device se povukoše da bi ostavile njih tri pred lomačom. Elejna i Min stajale su sa Avijendom, gledajući kako vatra gori i guta Randov leš.

„Videla sam ovo“, reče Min. „Znala sam da će se ovo dogoditi istog dana kada sam ga upoznala. Nas tri, zajedno ovde.“

Elejna klimnu. „I šta sada?“

„Sada...“, kaza Avijenda. „Sada ćemo se postarati da svi veruju da njega zaista više nema.“

Min klimnu, osećajući dobovanje veze u svojim mislima. Svakog trenutka je sve snažnije.

Rand al’Tor - samo Rand al'Tor - probudio se potpuno sam u mračnom šatoru. Neko je pored njegovog ležaja ostavio zapaljenu sveću.

On duboko udahnu i protegnu se. Osećao se kao da se upravo probudio iz dugog i dubokog sna. Zar ne bi trebalo da oseća bol? Zar ne bi trebalo da je ukočen? Nije ništa od svega toga.

Dodirnu se po boku, ali nije osetio nikakve rane. Nikakve rane. Prvi put za mnogo vremena nema nikakvog bola. Skoro da ne zna šta da misli o tome.

A onda spusti pogled i vide da je šaka koja ga dodiruje po boku zapravo njegova leva šaka. Zasmeja se i diže je da je pogleda. Ogledalo, pomislio je. Potrebno mi je ogledalo.

Našao ga je iza susedne zavese. Izgleda da su ga ostavili potpuno samog. On ponese sveću i zagleda se u malo ogledalo. U njemu ga je sačekalo Moridinovo lice.

Rand se dodirnu po licu, opipavajući ga. U desnom oku bila mu je jedna saa, crna i u obliku zmajevog očnjaka. Nije se pomerala.