Sećanje na svetlost

Aijelima je potrebna svrha kada Rand al'Tor završi s njima. To je na Osnovu njenih vizija jasno. Mora da nađe neki način da im pruži tu svrhu, možda bi trebalo da se vrati u Trostruku zemlju. Ali... ne. Ne. Srce joj se cepa, ali morala je priznati da će Aijeli sami sebi iskopati grobove ako to učine. Njihova smrt, kao naroda, možda neće nastupiti odmah - ali će neumitno uslediti. Svet koji se menja, s novim napravama i novim načinima ratovanja, pregaziće Aijele - a Seanšani ih nikada neće ostaviti na miru. Ne sa ženama koje mogu da usmeravaju. Ne s vojskama prepunim kopalja koje mogu da napadnu u svakom trenutku.

Odred straže približio se mestu gde se nalazila. Avijenda prevuče preko sebe nešto uvelog i opalog rastinja kako bi se sakrila, a onda se prostre pored jednog uvelog žbuna i ostade da nepomično leži. Stražari su prošli na dva hvata od nje.

Mogli bismo da sada napadnemo Seanšane, razmišljala je. U mojoj viziju Aijeli su sačekali skoro čitavo jedno pokolenje da bi napali - što je omogućilo Seanšanima da osnaže svoj položaj.

Aijeli već pričaju o Seanšanima i o neumitnom sukobu s njima. Svi šapuću o tome da će ga Seanšani iznuditi. Samo, u njenoj viziji godine su prolazile, a Seanšani nisu napadali. Zašto? Zbog čega su se suzdržavali?

Avijenda ustade i krišom pođe stazom kojom su stražari došli. Izvadi nož i zabi ga u tle. Ostavila ga je tačno pored jedne svetiljke okačene na nekom stubu, tako da čak i mokrozemske oči mogu da ga jasno vide. Onda opet skliznu u mrak, krijući se iza velikog šatora koji joj je bio cilj.

Ona čučnu i poče da diše tiho i ravnomerno, kako bi se smirila. Iz šatora su se čuli prigušeni i uznemireni glasovi. Avijenda se iz sve snage trudila da ne obraća pažnju na ono što ti glasovi govore. Ne bi bilo pristojno da prisluškuje.

Kada straža opet prođe pored nje, ona ustade. Zavikali su na sav glas, pošto su našli njen bodež, a ona je to iskoristila da neopaženo priđe ulazu u šator. Tu je, izbegavajući stražare kojima je metež skrenuo pažnju, Avijenda digla šatorsko krilo sa ulaza i ušla u šator iza stražara.

Neki ljudi sedeli su za stolom na suprotnoj strani Veoma velikog šatora, okupljeni oko jedne svetiljke. Toliko su bili obuzeti svojim razgovorom da je nisu ni primetili, pa je ona zato sela pored nekih jastučića i čekala da završe.

Bilo joj je veoma teško da ih ne sluša sada kada je tako blizu.

„ . . . Moramo da pošaljemo našu vojsku nazad!“, vikao je jedan čovek. „Veličanstvo, prestonica je simbol. Simbol! Ne možemo dopustiti da Kaemlin i propadne, jer će čitavom zemljom zavladati potpuni metež.“

„Potcenjuješ snagu andorskog naroda“, odgovori Elejna. Delovala je kao da sve konce drži u svojim rukama, delovala je veoma snažno, a njena riđezlatna kosa kao da je blistala na svetlosti što ju je bacala lampa. Nekoliko njenih ratnih zapovednika stajalo je iza nje, dajući tom sastanku osećaj postojanosti i pouzdanosti. Avijendi je bilo drago što u očima svoje prvosestre vidi vatru.

„Lorde Lire, bila sam u Kaemlinu“, nastavi Elejna. „I ostavila sam mali odred vojnika da drži grad na oku i da nas upozori ako Troloci izađu iz njega. Naše uhode će pomoću kapija ući u grad i otkriti kuda preostali Troloci teraju zarobljenike, tako da ćemo moći da ih izbavimo ako Troloci nastave da drže grad u svojoj vlasti.“

„Ali grad!" pobuni se lord Lir.

„Lire, Kaemlin je izgubljen“, prasnu gospa Dijelin. „Bili bismo budale kada bismo pokušali da sada ma kakav napad sprovedemo u delo.“

Elejna klimnu. „Održala sam sastanak s drugim Visokim sedištima i svi su saglasni s mojom procenom. Za sada su izbeglice na bezbednom - poslala sam ih u pratnji gardista prema Belom Mostu. Ako tamo još ima živih ljudi, pokušaćemo da ih spasemo pomoću kapija, ali ja nemam namere da pošaljem svoje snage u juriš na kaemlinske zidine.”

„Ali...“

„Ponovno osvajanje grada bilo bi jalovo“, hladno ga preseče Elejna. „Odlično znam kolika šteta može biti naneta vojsci koja napada one bedeme! Andor se neće urušiti zbog gubitka jednog grada, ma koliko taj grad bio važan." Lice joj je bilo kao od kamena, a glas leden kao prekaljeni čelik.

„Troloci će s vremenom izaći iz grada“, nastavi Elejna. „Oni nemaju ništa od toga da ga zaposedaju - ako ništa drugo, pocrkaće od gladi. Kada napuste grad, moći ćemo da se borimo protiv njih - i to na daleko boljem bojnom polju. Ako želiš, lorde Lire, možeš da lično posetiš grad i da se uveriš kako je sve ovo što pričam suva istina. Tamošnjim vojnicima svakako bi godilo da im jedno Visoko sedište bude nadahnuće.“

Lir se namršti, ali klimnu. „Mislim da hoću.“

„Onda idi, znajući moje namere. Počećemo time što ćemo pre mraka poslati izviđače, koji će pokušati da nadu torove u kojima se nalaze građani i Avijenda, šta za ime krvavog levog jarčevog jajeta radiš tu?"