Sećanje na svetlost

Avijenda prestade da seče nokte svojim drugim po kakvoći nožem, pa diže pogled. Krvavog levog jarčevog jajeta? To je nešto novo. Elejna uvek zna najzanimljivije psovke.

Troje Visokih sedišta za stolom poskočiše i digoše se na noge, obarajući stolice na kojima su do maločas sedeli i hvatajući se mačeva. Elejna je ostala da sedi na svom mestu, usta razjapljenih a očiju razrogačenih.

„To je loša navika“, priznade Avijenda vraćajući nož u čizmu. „Nokti su mi urasli, ali nije trebalo da ih sečem u tvom šatoru, Elejna. Žao mi je. Nadam se da te nisam uvredila.“

„Avijenda, ne pričam o tvojim plamenim noktima“, odvrati joj Elejna. „Kako... kada si stigla? Zašto te stražari nisu najavili?“

„Nisi me videli“, odgovori joj Avijenda. „Nisam htela da stvaram pometnju, a mokrozemci umeju da budu uvredljivi. Mislila sam da me možda neće Postiti da uđem sada kada si ti kraljica." Nasmeši se izgovarajući te poslednje reči. Elejna je stekla mnogo časti; načini da se

postane vođa među mokrozemcima razlikuju se od ispravnih načina - oni umeju da neke stvari rade potpuno naglavačke - ali Elejna se veoma dobro nosila i zadobila je presto. Avijenda ne bi bila ponosnija ni na kopljosestru koja je za gai'šaina uzela nekog poglavara klana.

„Oni nisu..." zausti Elejna, pa se odjednom nasmeši. „Krišom si se provukla kroz čitav logor, sve do mog šatora u središtu, a onda si se ušunjala unutra i sela ni pet stopa od mene. A niko te nije primetio.“

„Nisam htela da stvaram pometnju.“

„Baš ti je čudan način da ne stvaraš pometnju.“

Elejnini sagovornici nisu se ponašali tako spokojno. Jedan od njih troje, mladi lord Perival, zabrinuto je šestario pogledom oko sebe, kao da traži druge upadice.

„Kraljice moja“, reče Lir. „Smesta moramo kazniti ovaj sigurnosni propust! Naći ću te koji su nemarno vršili svoju dužnost i postaraću se da oni...“

„Samo mirno“, prekide ga Elejna. „Razgovaraću s mojim stražarima i nagovestiti im kako bi valjalo da budu malo oprezniji. Ipak, čuvati ulaz u šator svejedno je smešna predostrožnost - i uvek je to i bila - budući da neko jednostavno može da proseče zadnji zid šatora.“

„Pa da upropastim savršeno dobar šator?" s nevericom upita Avijenda. „Elejna, to samo da smo u krvnoj zavadi.“

„Lorde Lire, ako hoćeš - možeš da odeš da baciš pogled na grad - ali s pristojne udaljenosti“, reče Elejna ustajući. „Ako iko od ostalih bude želeo da pođe s tobom, slobodno može. Dijelin, nas dve se vidimo ujutru.“

„U redu“, odgovoriše velmože, pa izađoše iz šatora. Obojica su s nepoverenjem gledali Avijendu dok su odlazili. Dijelin je samo odmahnula glavom pre nego što je pošla za njima, a Elejna je poslala svoje vojne zapovednike da pripreme izviđanje grada. Tako su Elejna i Avijenda ostale same u šatoru.

„Svetlosti, Avijenda“, kaza Elejna grleći je, „kad bi ljudi koji žele da me ubiju bili upola vešti kao ti...“

„Jesam li učinila nešto loše?" upita Avijenda.

„Sem što si se ušunjala u moj šator kao neki ubica?“

„Ali ti si mi prvosestra...“, zausti Avijenda. „Je li trebalo da pitam za dozvolu? Ali nismo pod krovom. Ili... da li se kod mokrozemaca i šator smatra krovom, kao u uporištu? Zao mi je, Elejna. Imam li toh? Vi ste tako nepredvidljiv narod, da je teško znati šta će vas uvrediti a šta ne.“

Elejna se samo zasmeja. „Avijenda, ti si predivna. Potpuno i neopozivo predivna. Svetlosti, kako mi prija što te vidim. Noćas mi je potreban prijatelj.“

„Kaemlin je pao?" upita Avijenda.

„Skoro u potpunosti“, odgovori Elejna, a lice joj poprimi hladniji izraz. „To je zbog one krvave Putokapije. Mislila sam da je bezbedna - naredila sam da se to čudo skoro do kraja zazida, da se pred ulaz postavi pedeset gardista, a da se listovi Avendesore skinu i da se oba stave spolja.“

„Dakle, pustio ih je neko iz Kaemlina.“

„Prijatelji Mraka“, odgovori Elejna. „Desetak gardista - imali smo sreće, pa je jedan čovek preživeo njihovo izdajstvo i uspeo da pobegne. Svetlosti, ne znam zašto sam iznenađena. Ako ih je bilo u Beloj kuli, ima ih i u Andoru. Ali ovo su bili ljudi koji su odbacili Gebrila i za koje se činilo da su odani. Čekali su sve ovo vreme na to da nas izdaju.“

Avijenda se namršti, ali pridruži se Elejni za stolom i sede na jednu stolicu, umesto da ostane da sedi na podu. Njena prvosestra više voli da tako sedi, pošto joj je trbuh nabrekao od dece koju nosi.

„Poslala sam u grad Birgitu u pratnji vojnika kako bi videla šta može da se uradi“, nastavi Elejna. „Ali ove noći smo učinili sve što se moglo - grad je pod prismotrom, a za izbeglice smo se pobrinuli. Svetlosti, volela bih da može da se uradi više. Najgore u vezi s tim što sam kraljica nije ono što moram da uradim, već ono što ne mogu da uradim.“

„Ubrzo ćemo se uhvatiti u koštac s njima“, reče joj Avijenda.

„Hoćemo“, saglasi se Elejna, sevajući očima. „Suočiću ih ja sa ognjem i mačem, da im istom merom vratim za vatru i plamen koje su doneli mom narodu.“

„Čula sam kada si onim ljudima rekla da ne napadaju grad.“