Solaris

No ako čak brojevi koje mi je dostavio Sateloid nisu stvarnost, nego samo plod moga ludog uma, oni ionako neće moći da se poklope sa drugim nizom brojnih datosti. Moj mozak, naime, može da bude bolestan, ali ne bi bio — ni u kakvim okolnostima — kadar da izvede račun koji obavi velika stanična mašina za računanje, jer bi to zahtevalo mnogo meseci vremena. Prema tome — ako se cifre budu poklapale — značiće da veliki računar Stanice odista postoji, i da sam se njime služio stvarno, a ne u bunilu.

Ruke su mi se tresle kad sam vadio iz ladice papirnu telegrafsku traku i dok sam je širio pored druge, šire trake, koja je izišla iz računara. Oba niza brojeva su se poklapala onako kao što sam predvideo, do četvrte decimale. Odstupanja su se pojavila tek na petoj decimali.

Ubacih sve papire u ladicu. Znači, računar je postojao nezavisno od mene; to je povlačilo za sobom realnost postojanja Stanice i svega što se nalazilo na njoj.

Htedoh već da zatvorim ladicu, kad primetih da je ispunjena celim svežnjem papira pokrivenih nečijim nestrpljivim izračunavanjima. Izvadih ga; na tren oka bi mi jasno da je neko već obavljao ogled sličan mome, samo s tom razlikom što je umesto podataka o zvezdanoj polulopti zatražio od Sateloida razmere Solarisovog albeida u razmacima od po četrnaest sekundi.

Nisam bio lud. Poslednji zračak nade se ugasio. Isključih otpremnik, ispih ostatak buljona iz termosa i pođoh na spavanje.

5. HARI

Izračunavanja sam obavljao s nekim ćutljivim besom i samo me je on držao na nogama. Bio sam tako otupljen od umora da nisam bio kadar da rasklopim krevet u kabini i umesto da oslobodim gornje zahvate, vukao sam za naslon sve dok se sva posteljina nije sručila na mene; kad najzad spustih krevet, zbacih sa sebe odeću i rublje na pod, i polusvesno padoh na jastuk, a da ga nisam valjano ni naduvao. Zaspao sam pri zapaljenoj svetlosti, čak ne znam ni kada. Otvarajući oči, imao sam utisak da sam spavao jedva koji mimut. Soba je bila ispunjena mračnim, crvenim sjajem. Bilo mi je hladno i prijatno. Ležao sam go, nepokriven. Naspram kreveta, pored prozora koji je bio do polovine nezaklonjen, u svetlosti crvenog sunca neko je sedeo na stolici. Bila je to Hari, u beloj haljini za plažu, noge prebačene preko noge, bosa, tamne kose začešljanje unatrag, tanka tkanina njene haljine bila je zategnuta na grudima, ruke opaljene do lakata bila je opustila i nepomično me gledala ispod svojih crnih trepavica. Posmatrao sam je dugo, sasvim mirno. Moja prva misao bila je: „Kako je dobro što postoji takav san u kome čovek zna da sanja.” Uprkos tome više bih voleo da ona nestane. Sklopio sam oči i počeo da ponavljam u sebi tu želju vrlo intenzivno, ali kada ih otvorih, ona je sedela isto kao i pre. Usne je držala sklopljene na svoj način, kao da se sprema da zviždi, ali u njenim očima nije bilo nimalo smeha. Setih se svega onoga što sam mislio o snovima prethodne večeri, pre no što sam zaspao. Izgledala je potpuno isto kao kad sam je poslednji put video živu, a bilo joj je tada devetnaest godina; sada bi joj bilo dvadeset i devet, ali, naravno, nije se nimalo promenila — mrtvi ostaju mladi. Imala je iste one oči koje su se svemu čudile. Gledala me je. Baciću se na nju nečim — pomislih — ali mada je to bio samo san, ne mogoh se rešiti na to da se — čak ni u snu — bacam nečim na pokojnicu.

„Jadna mala”, rekoh, „došla si da me posetiš, a?”

Malo se uplaših, jer je moj glas zazvučao tako istinito, i cela soba i Hari — sve je izgledalo tako realno kao što se može samo zamisliti.

Neki plastičan san, ne samo što je u boji, vidim tu na podu mnogo stvari koje juče kada sam legao, nisam bio čak ni primetio. Kad se probudim — pomislih — moraću proveriti da li odista tu leže, ili su i one proizvod sna, kao i Hari…

„Nameravaš li da dugo tako sediš?…” upitah i primetih da govorim tiho, kao da se bojim da me neko ne čuje, kao da je neko mogao da čuje ono što se dešava u snu!

Međutim, sunce se već bilo malo diglo. No — pomislih — dobro je i to. Legao sam za vreme crvenog dana, zatim je morao da bude plavi, a tek posle opet drugi crveni dan. Pošto nisam mogao neprekidno spavati petnaest časova, ovo je „sigurno san”!