Solaris

Umiren, dobro se zagledah u Hari. Bila je osvetljena s leđa: pramen sunčanih zraka probijajući se kroz pukotinu zavese zlatio je plišani mašak na njenom levom obrazu, a trepavice su bacale na njeno lice dugu senku. Bila je divna. Eto — pomislih — kakav sam sitničav čak i izvan jave: pazim i na kretanje sunca, i na to da ima onu svoju jamicu tamo gde je nema niko drugi sem nje, ispod ugla začuđenih usana; ali više bih voleo da se to ipak svrši. Jer moram se prihvatiti nekog posla. I stisnuh kapke, trudeći se da se probudim. Kad odjednom čuh škripu. Odmah otvorih oči. Sedela je pored mene na krevetu i ozbiljno me posmatrala. Osmehnuh se ja njoj i ona se osmehnu meni, i naže se nada mnom; prvi poljubac bio je lak, kao da smo deca. Ljubio sam je dugo. Može li se tako iskorišćavati san? — mišljah. Ali to čak i nije izdaja prema njenoj uspomeni, jer eto sanjao sam lično nju. Još mi se nikada to nije dogodilo… Još nismo ništa govorili. Ležao sam nauznak; kad diže lice, mogah da zagledam u njene male, suncem prožete, od strane prozora, nozdrve, koje uvek behu barometar njenih osećanja; vršcima prstiju pređoh preko njenih ušnih školjki, koje se behu zarumenele od poljubaca. Ne znam da li me je to toliko uznemirilo; stalno sam sebi govorio da je ovo san, ali srce mi se stezalo.

Spremih se u sebi da skočim iz kreveta; bio sam pripremljen na to da neću u tome uspeti, u snu čovek vrlo često ne vlada sopstvenim telom, koje je kao paralizovano ili odsutno, i pre sam računao na to da ću se od te namere probuditi. Nisam se ipak probudio, nego sam seo, spustivši noge na pod. Nema druge, moram to dovesti do kraja — pomislih. Ali dobro raspoloženje me potpuno napusti. Počeh da osećam strah.

„Šta hoćeš?” upitah. Glas mi je bio promukao, pa moradoh da se iskašljem.

Mahinalno potražih bosim nogama patike i pre no što sam se setio da nemam tu nikakvih patika, tako se udarih po prstu, da siknuh. No, sada će biti kraj! — pomislih sa zadovoljstvom.

Ali ni ovoga puta se ništa nije dogodilo. Hari se pomerila kad sam seo. Naslonila se leđima o naslon kreveta. Haljina joj je nežno podrhtavala odmah pod vrškom leve dojke, u taktu kucanja srca. Gledala me je s mirnom radoznalošću. Zaključih da je najbolje da se istuširam, ali ipak pomislih da tuš koji se sanja ne može da probudi čoveka.

„Otkuda ti ovde?” upitah.

Ona diže moju ruku i poče je podbacivati po starom običaju, dizala bi vrške mojih prstiju i hvatala ih.

„Ne znam”, reče. „Je li to zlo?”

I glas joj beše isti, nizak, i ton rasejan. Uvek je govorila kao da nije mnogo mislila o izgovorenim rečima, kao da je već zauzeta nečim drugim, i time je nekad stvarala utisak da je lakomislena, a ponekad da ne zna za stid, jer je na sve gledala s prigašenim čuđenjem, koje se ispoljavalo samo u očima.

„Je li… te neko video?”

„Ne znam. Došla sam obično. Zar je to važno, Kris?”

Još se igrala mojom rukom, ali njeno lice nije u tome učestvovalo. Namrštila se.

„Hari?…”

„Šta, dragi?”

„Otkuda si znala gde sam?”

To ju je nateralo da se zamisli. Osmehujući se — imala je tako tamne usne da se, kada bi jela višnje, to ne bi poznalo — pokaza krajičke zuba.

„Pojma nemam. Smešno, zar ne? Spavao si kad sam ušla, ali te nisam probudila. Nisam htela da te budim, jer si zloća. Zloća i gnjavator”, u taktu tih reči energičnije je podbacila moj dlan.

„Bila si dole?”

„Bila sam. Pobegla sam odande; tamo je hladno.”

Ona pusti moju ruku. Legavši postrance, zabacila je glavu unatrag tako da joj se sva kosa rasu na jednu stranu, i pogledala me je onim polusmeškom koji je prestao da me razdražuje tek onda kada sam je zavoleo.

„Ali… Hari… ali…” mucao sam.

Nagnuh se nad njom i pomerih kratki rukav njene haljine. Odmah iznad belege od cepljenja protiv boginja, nalik na cvetak, isticao se crven trag od uboda. Iako sam se tome nadao (jer sam stalno sasvim mahinalno tražio ostatke logike u nemogućnosti) — osetih mučninu. Dodirnuh prstom tu ranicu od injekcijske igle, ranicu koju sam posle sanjao godinama, tako da sam se budio jaučući na iskidanoj postelji, uvek u istoj pozi, zgrčen gotovo udvoje, onako kao što je ona ležala kad sam je našao već gotovo ohlađenu