Solaris

„Ti se valjda praviš”, promumla. Gledao me je ispitivački. „Pa stalno ti govorim o Solarisu, samo o Solarisu, ni o čem drugom. Nisam ja kriv ako se to tako drastično razlikuje od tvojih očekivanja. Uostalom, dovoljno si već preživeo da bi bar mogao da me saslušaš do kraja.

Krećemo u kosmos, spremni na sve, to znači na samoću, na borbu, na mučeništvo i smrt. Iz skromnosti ne govorimo to glasno, ali mislimo ponekad da smo divni. Međutim, međutim to nije sve, a naša spremnost pokazuje se samo kao poza. Uopšte nećemo da osvajamo kosmos, hoćemo samo da proširimo Zemlju do kosmičkih granica. Jedne planete treba da su pustinjske, poput Sahare, druge ledene kao pol ili tropske kao brazilska džungla. Humani smo i plemeniti, nećemo da osvajamo druge rase, hoćemo samo da im prenesemo naše vrednosti i u zamenu da preuzmemo njihovo nasleđe. Smatramo se vitezovima svetog Kontakta. To je druga laž. Ne tražimo nikoga osim ljudi. Nisu nam potrebni drugi svetovi. Potrebna su nam ogledala. Ne znamo šta da radimo s drugim svetovima. Dosta nam je ovaj jedan, a već se njime davimo. Hoćemo da nađemo sopstvenu, idealizovanu sliku; to treba da budu globovi, civilizacije savršenije od naše, a u drugima se nadamo, opet, da ćemo naći sliku naše primitivne prošlosti. Međutim, na drugoj strani je nešto što ne primamo, odčega se branimo, a u stvari sa Zemlje nismo dovezli samo destilat vrlina, herojski kip Čoveka! Doleteli smo ovamo takvi kakvi odista jesmo, a kada nam druga strana pokazuje tu istinu — onaj njen deo koji prećutkujemo — ne možemo s tim da se pomirimo!”

„Pa šta je to?” upitah saslušavši ga strpljivo.

Ono što smo hteli: kontakt sa drugom civilizacijom. Imamo taj naš kontakt! Ogromno uvećanu, kao pod mikroskopom, našu sopstvenu, monstruoznu rugobu, naše lakrdijaštvo i sramotu!

U njegovom glasu podrhtavao je bes.

„Smatraš, dakle, da to… okean? Da to on čini? Ali zašto? Vrlo važno, u ovom trenutku mehanizam, nego, za ime boga zašto?! Zar misliš ozbiljno da želi da se poigrava nama? Ili da nas kažnjava?! To bi tek bila primitivna demonologija! Planeta opsednuta veoma velikim đavolom, koji radi zadovoljenja svoje žilice đavolskog humora potura članovima naučne ekspedicije ženske vampire! Sam valjda ne veruješ u tako krajnji idiotizam?!”

„Taj đavo uopšte nije tako glup”, procedi Snaut kroz zube. Pogledah ga iznenađeno. Pade mi na um da je najzad mogao nervno da popusti, ako čak ono što se na Stanici dešavalo nije možda bilo i ludilo. Reaktivna psihoza?… sinu mi u jednom trenutku, kada on, gotovo bez glasa, poče tiho da se smeje.

„Postavljaš mi dijagnozu? Sačekaj još. U suštini, doživeo si to u tako blagoj formi da još ništa ne znaš!”

„Aha! Đavo se nada mnom smilovao”, dobacih. Razgovor je počinjao da mi biva dosadan.

„Šta, u stvari, hoćeš? Da ti kažem kakve planove protiv nas kuje x biliona metamorfične plazme? Možda nikakve.”

„Kako nikakve?”

„Morao bi znati da se nauka bavi samo tim kako se nešto dešava a ne zašto se nešto dešava. Kako? Pa eto, počelo je osam ili devet dana nakon onog rendgenskog eksperimenta. Možda je okean odgovorio na zračenje nekim drugim zračenjem, možda nam je sondirao naše mozgove i izvukao iz njih neka psihička učahurenja.”

„Učahurenja?”

To poče da me zanima.

„Pa da, procese otrgnute od ostalih delova, zatvorene u sebe, ugušene, zazidane, neka zapaljiva žarišta pamćenja. Poneo se prema njima kao prema receptu, kao prema konstrukcionom planu… znaš valjda koliko međusobno liče jedan na drugi kristali hromozoma i onih nukleinskih jedinjenja cerebrozida, koja predstavljaju supstrat procesa pamćenja… Jer nasledna plazma je plazma „koja pamti”. Znači, izvadio je to iz nas, pobeležio, a posle, znaš šta je bilo posle. A zašto je to učinjeno? Tja! U svakom slučaju ne zato da bi nas uništilo. To bi mu bilo mnogo lakše. Uopšte — pri takvoj tehnološkoj slobodi — mogao je u stvari sve, na primer da nam svima podmetne dvojnike.”

„A!” povikah, „znači zato si se onako uplašio prve večeri kad sam stigao!”

„Da. Uostalom”, dodade, „možda je to i učinio. Otkud znaš da li sam ja odista onaj čestiti stari Pacov koji je doleteo ovamo pre dve godine…”

Poče tiho da se smeje, kao da mu moja zapanjenost daje bogzna kakvu satisfakciju, ali odmah prestade.

„Ne, ne”, progunđa, „i bez toga je ovo dosta… Možda razlika ima više, ali ja znam samo jednu: mene i tebe je moguće ubiti.”

„A njih ne?”

„Ne savetujem ti da pokušaš. Užasan prizor!”

„Ničim?”

„Ne znam. U svakom slučaju ne otrovom, nožem, užetom…”

„Atomskim bacačem?”

„Pokušao bi?”

„Ne znam. Ako se zna da to nisu ljudi.”

„Ali u izvesnom smislu jesu. Subjektivno su ljudi. Nisu svesni svoga… porekla. Primetio si to valjda?”

„Da. Pa onda… kakojeto?”

„Regenerišu se u najbržem tempu. U nemogućem tempu, pred očima, kažem ti, i ponovo počinju da se ponašaju kao… kao…”

„Kao šta?”

„Kao naše predstave o njima, oni zapisi pamćenja, prema kojima…”

„Da, to je istina”, složih se. Nisam obraćao pažnju na to da mi se mast sliva sa oparenih obraza i kaplje na ruku.