Solaris

Potom u 16,40: Diže se crvena magla. Vidljivost 700 metara. Okean pust.

17,00: Magla se zgušnjava, tišina, vidljivost 400 metara, s provedricama. Silazim na 200.

17,20: U magli sam. Visina 200. Vidljivost 20–40 metara. Tišina. Penjem se na 400.

17,45: Visina 500. Magleni bedem do horizonta. U magli — levkasti otvori kroz koje se vidi površina okeana. Nešto se u njima dešava. Pokušavam da uđem u jedan od tih levaka.

17,52: Vidim neku vrstu vira — izbacuje žutu penu. Opkoljen maglenim zidom. Visina 100. Spuštam se na 20.

Na tome se završava prepis Bertonove knjige letenja. Dalji tok takozvanog izveštaja predstavljao je izvod iz njegove istorije bolesti, ili, tačnije govoreći, bio je to tekst izjave koju je Berton izdiktirao, isprekidan pitanjima članova komisije:

Berton: Kad sam se spustio na trideset metara, održavanje visine je postalo teško, jer su u tom okruglom prostoru, slobodnom od magle, vladali silni vetrovi. Morao sam da prionem uz kormila i zato izvesno vreme — možda 10 ili 15 minuta — nisam gledao šta se dešava izvan gondole. Usled toga sam nehotice upao u maglu, ubacio me je u nju jak nalet vetra. Nije to bila obična magla, nego kao neka emulzija, čini se koloidna, jer mi se uhvatila na sva okna. Imao sam mnogo muke da ih očistim. Bila je vrlo lepljiva. Međutim, obrtaji su mi redukovani za trideset i nešto procenata usled otpora kakve je propeleru pružala ta nekakva magla, tako da sam počeo da gubim visinu. Pošto sam bio vrlo nisko i pošto sam se bojao da se ne srušim na talase, dadoh pun gas. Mašina je održala visinu, ali uvis nije išla. Imao sam još četiri patrone raketnih ubrzača. Nisam ih upotrebio pomišljajući da bi situacija mogla da se pogorša i da će mi tada zatrebati. Pri punim obrtajima nastade vrlo jaka vibracija; shvatio sam da mi se na propeler hvata ta emulzija; na satovima nosivosti ipak sam stalno imao nulu, te ništa s tim nisam mogao da preduzmem. Sunce nisam video od trenutka kada sam ušao u maglu, ali u njegovom pravcu magla je fosforizovala crveno. Kružio sam stalno u nadi da ću najzad uspeti da izletim u jedno od onih mesta slobodnih od magle i, zaista, pođe mi to za rukom nekih pola časa kasnije. Izleteh u slobodan prostor, gotovo savršeno kružan, s prečnikom od nekoliko stotina metara. Njegovu granicu predstavljala je magla koja je snažno ključala, kao dizana jakim konveksnim strujama. Zato sam se trudio da ostajem što je moguće više u sredini „rupe” — jer je tamo vazduh bio najmirniji. Tada zapazih promenu na površini okeana. Talasi gotovo potpuno nestadoše, a površinski sloj te tekućine — onoga od čega se sastoji okean — postade poluproziran, sa zadimljenostima, koje su nestajale, dok nakon kraćeg vremena ne nastupi potpuna prozirnost i mogah kroz sloj debeo valjda nekoliko metara da vidim u dubinu. Tamo se gomilao kao nekakav žut mulj koji je u tankim, uspravnim mlazovima išao uvis, a kad bi isplivao na površinu, postajao bi staklasto sjajan, počinjao bi da se uzburkava i peni, i da se zgušnjava; tada je bivao sličan veoma gustom, zagorelom šećernom sirupu. Taj mulj ili sluz skupljao se u debele čvorove, izrastao iznad površine, stvarao karfiolaste uzvisine i polako obrazovao razne oblike. Poče da me tera ka maglenom zidu, te sam tokom nekoliko minuta morao da sprečavam taj pokret obrtajima i krmom, a kad sam mogao ponovo da pogledam dole, pod sobom ugledah nešto što je podsećalo na vrt. Jeste, vrt. Video sam patuljasto drveće i žive ograde, i staze, ne prave — sve je to bilo od iste one supstance koja se već potpuno stegla, kao žutkast gips. Tako je to izgledalo; površina je snažno bleštala, i ja se spustih što sam više mogao, da bih to detaljnije razgledao.

Pitanje: Jesu li ta drveta i drugo rastinje koje si video imali lišće?

Bertonov odgovor: Ne. To je bio samo opšti oblik — kao model vrta. Baš tako: model. Tako je to izgledalo. Model, ali valjda prirodne veličine. Malo zatim sve poče da puca i da se lomi, a kroz pukotine, koje behu potpuno crne, u talasima se utiskivala na površinu gusta sluz i stezala se, jedan deo se slivao, a deo je ostajao, i sve je počelo sve energičnije da ključa, pokrilo se penom i ništa osim nje više nisam video. Istovremeno magla poče da me steže sa svih strana, te povećah obrtaje i popeh se na 300 metara.

Pitanje: Jesi li potpuno uveren da je to što si video podsećalo na vrt — i ni na šta drugo?

Bertonov odgovor: Da. Jer tamo sam primetio različite pojedinosti; sećam se, na primer, da su na jednom mestu stajali u redu kao kvadratni sandučići. Kasnije mi pade na um da su to mogle biti košnice.

Pitanje: To ti je kasnije palo na um? Ali ne u trenutku kad si to ugledao?

Bertonov odgovor: Ne, jer je to sve bilo kao od gipsa. A video sam još i druge stvari.

Pitanje: Kakve stvari?

Bertonov odgovor: Ne mogu da kažem kakve, jer nisam stigao da ih tačno razgledam. Činilo mi se kao da su pod nekim žbunovima bila neka oruđa, bili su to izduženi oblici sa isturenim zubima, kao gipsani odlivi malih povrtarskih mašina. Ali u to nisam potpuno uveren. U ono prvo jesam.