Solaris

Simetrijadi nastaju iznenada. Njihovo rođenje je neka vrsta erupcija. Otprilike jedan čas pre toga okean počinje snažno da blešti, kao zastakljen na površini od nekoliko desetina kvadratnih kilometara. Van toga se ni njegova tečnost ni ritam talasanja ne menjaju. Ponekad simetrijad izbija tamo gde se nalazio levak nakon usisavanja brzaka, ali to nije pravilo. Sat kasnije, otprilike, staklasta navlaka izleće uvis kao nakazni mehur, u kome se ogleda ceo nebeski svod, sunce, oblaci, svi vidokruzi, prelivajući se i prelamajući se. Munjevita igra boja, izazvana delimično ugibanjem, a delimično prelamanjem svetlosti, zaista se ne može ni sa čim uporediti.

Naročito silne svetlosne efekte daju simetrijadi nastali u plavom danu ili oni koji nastaju pred sunčev zalazak. Tada se dobija utisak da planeta rađa drugu planetu, koja neverovatnom brzinom udvaja svoj obim. Jedva ispaljen iz dubina i prelivajući se u svim bojama globus se rasprskava pri vrhu u okomite sektore, ali to nije raspad. To je stadijum nazvan, ne mnogu srećno, „fazom cvetne čašice”, i traje nekoliko sekundi. Lukovi opnastih raspona što streljaju u nebo okreću se jedan od drugog, spajaju se u nevidljivoj unutrašnjosti i počinju munjevito da formiraju nešto poput čvrstog torza, u čijem okviru nastaju stotine pojava odjednom. U samom centru, koji je prvi put ispitala Hamalejeva ekipa ud sedamdeset lica, stvara se putem gigantokristalizacije i polikristalizacije osovinski stožerni nosač koji ponekad nazivaju „kičmom”, ali ja nisam pristalica toga naziva. Vratolomna arhitektonika tog centralnog potpornja podržavana je in statu nascendi U nastajanju (lat.) — Prev. od neprestano šikljajućih iz kilometarskih ulegnuća okomitih stubova pihtijaste mase, koja je tako razređena da je gotovo vodnjikava. Za vreme toga procesa kolos stvara potmulu, otegnutu riku, okružuje ga bedem snažno klopotave, snežaste debeloćelične pene. Potom nastupaju — od centra ka opsegu — neiskazano komplikovani obrtaji zadebljalih površina na kojima se naslojavaju naslage rastegljive materije što bije iz dubine i istovremeno se maločas spomenuti dubinski gejziri preobražavaju, stvrdnjavajući se, u pokretljive, pipkaste stubove, pri čemu njihovi svežnjevi streme ka dinamikom celine strogo određenim mestima konstrukcije, podsećajući na neke neboderske škrge ploda koji raste sa hiljadostrukim ubrzanjem, škrge kroz koje teku potoci ružičaste krvi i vode koja je tako zelena da prelazi prosto u crno. Od tog trenutka simetrijad počinje već da ispoljava svoju najneobičniju osobinu — modelovanja ili čak narušavanja izvesnih fizičkih zakona. Recimo najpre da nema dva potpuno ista simetrijada i da je geometrija svakog ponaosob kao nov „pronalazak” živoga okeana. Dalje, simetrijad proizvodi u svojoj unutrašnjosti ono što se često naziva „monumentalnim mašinama”, iako te tvorevine uopšte ne podsećaju na mašine kakve konstruišu ljudi nego je tu reč jedino o relativno uskoj i time na izgled „mehaničkoj” svrhovitosti delovanja.

Kada se gejziri što izbijaju iz ponora ščvršnjavaju ili kada se nadmu u galerije i hodnike debelih zidova, šireći se u svim pravcima, i kada „opne” stvore sistem ravnih površina, nadstrešnica, stropova koji se presecaju, simetrijad opravdava svoj naziv time što svakom oblikovanju zavojitih prolaza, tokova i trapova u okviru jednoga pola odgovara do detalja veran sistem na suprotnom polu.

Posle nekih dvadeset-trideset minuta gigant počinje polako da tone, nagnuvši se najpre, nekada pri okomitoj osi, za osam do dvanaest stepeni. Javljaju se simetrijadi veći i manji, ali čak se i njihovi patuljci posle uronjavanja uzdižu na dobrih osamsto metara iznad horizonta i vidljivi su iz razdaljine od dvadesetak milja. U njihovu unutrašnjost može se najbezbednije prodreti odmah nakon nastajanja ravnoteže, kad celina prestaje da uranja u živi okean, i kad istovremeno dolazi do vraćanja u savršenu okomitost; najpogodnije mesto za prodiranje unutra jeste okolina neposredno ispod vrhunca. Relativno glatku polarnu „kapu” okružuje tamo oblast izbušena kao rešeto cuclastim završecima unutrašnjih ćelija i vodova. Ta formacija predstavlja — kao celina — trodimenzionalni razvitak nekakve jednačine višeg stepena.

Kao što je poznato, svaka jednačina može da se izrazi figuralnim jezikom više geometrije i može da se izgradi telo koje će biti njen ekvivalenat. Simetrijad je — tako shvaćen — neki rođak stožaca Lobačevskog i Rimanovih negativnih krivina, ali rođak veoma dalek, usled svoje nezamislive složenosti. On predstavlja razvitak celokupnog matematičkog sistema koji obuhvata prostor od nekoliko kubnih milja, pri čemu je to razvitak četvorodimenzionalan, jer se bitni faktori jednačina izražavaju takođe i u vremenu, u promenama kakve nastaju tokom njegova prolaženja.