Solaris

Bio je naprosto klasitikator-pedant, iz reda onih čiji spoljašnji mir krije neumornu radnu strast koja im guta ceo život. Koliko god je mogao služio se naprosto jezikom opisa, a kad bi mu ponestalo reči, snalazio se stvaranjem novih reči, često nespretnih, ali koje odgovaraju opisivanim pojavama. No, najzad, nikakvi termini ne prenose ono što se dešava na Solarisu. Gizeovi nazivi „gorohrast”, „dugonje”, „gljivetine”, „mimoidi”, „simetrijadi1 i „asimetrijadi”, „hrptenjače” i „brzaci” zvuče krajnje veštački, no ipak daju izvesnu predstavu o Solarisu čak i onima koji sem nejasnih fotografija i krajnje nesavršenih filmova nisu videli ništa. Dabogme, i ovaj savesni klasifikator dopustio je sebi mnoge neopreznosti. Čovek pravi hipoteze uvek, čak i kad je oprezan, čak i kada toga nije svestan. Gize je smatrao da „dugonje” predstavljaju načelnu formu na Solarisu i često ih je upoređivao s mnogo puta uvečanim i nagomilanim talasima plime zemaljskih mora. Ko se, uostalom, udubljivao u prvo izdanje njegova dela zna da ih je prvobitno nazvao baš „plimama”, nadahnut geocentrizmom, koji bi bio smešan da nije njegove bespomoćnosti. Jer to su — ako se već traže poređenja na Zemlji — formacije koje po razmerima prevazilaze Veliki kanjon Kolorada, modelovane u gradivu koje pri vrhu ima pihtijasto — penastu konzistenciju (pri čemu se ta pena stvrdnjava u krhke girlande, u čipke s ogromnim otvorima, i koje nekim istraživačima izgledaju čak kao „kosturaste izrasline”) — dok se u dubini pretvara u sve čvršću supstancu, poput napregnutog mišića, ali mišića koji brzo, na dubini od desetak metara prelazi u čvrstinu kamena, mada i dalje čuva svoju elastičnost. Između zidova napregnutih poput opni na leđima čudovišta, i za koje se hvataju „kosturčine”, proteže se na dužini od više kilometara pravi „dugonja”, tvorevina na izgled samostalna, poput kakvog divovskog pitona, koji je proždrao čitave planine i sad ih ćutke vari, praveći u svom ribolikom telu lagane, uzdrhtale pokrete. Ali „dugonja” tako izgleda samo odozgo, gledan iz leteće mašine. Kad mu se čovek približi tako da se oba „zida klisure” dižu stotinama metara iznad letelice, „trup pitona” se pokazuje kao do horizonta protegnut prostor tako vrtoglavog kretanja, da ono time daje izgled pasivno nabubrelog cilindra. Prvi utisak je kovitlanje kliske, sivozelenkaste emulzije koja svojim izbočinama odbacuje snažno bleštanje sunca, ali kad mašina zastane neposredno iznad površine (a obale „klisure” koja krije u sebi „dugonju” postaju tada poput vrhova što se dižu s jedne i druge strane geološke uvale) vidi se da je pokret daleko komplikovaniji. Ima zajedničko centralno kruženje, u njemu se ukrštaju tamnije struje, ponekad površinski „plašt” postaje sjajna površina od koje se, kao od ogledala, odbijaju nebo i oblaci, a iz nje izbijaju gromoglasne erupcije polutečnog središta izmešanog sa gasom. Polako postaje razumljivo da odmah ispod sebe čovek ima centar delovanja sila koje održavaju razmaknute i do neba dignute zidove pihtijaste mase koja se pospano kristalizuje, ali ono što je za oko očevidno, nauka neće tako jednostavno da primi k znanju. Koliko su se godina samo vodile besne diskusije na temu šta se, u stvari, dešava u okviru „dugonja”, koji u milionima preoravaju neizmerna prostranstva živoga okeana. Smatralo se da su to neki organi čudovišta, da se u njima obavlja promena materije, procesi disanja, transport hranljivih supstancija, i samo prašnjave biblioteke znaju šta sve još drugo. Svaka hipoteza najzad je obarana hiljadama napornih i često opasnih ogleda. A sve se to ticalo samo „dugonja”, forme koja je u osnovi najprostija, najpostojanija, jer se njihovo trajanje produžava tokom više sedmica — što je ovde potpuno izuzetna pojava.

Daleko složeniji, hirovitiji oblik, koji u gledaocu budi valjda najoštrije protivljenje — protivljenje, dabogme, instinktivno — jesu „mimoidi”. Može se bez preterivanja reći da se Gize zaljubio u njih i da se njihovom istraživanju, opisivanju i odgonetanju njihove suštine posvetio do kraja. Nazivom se trudio da objasni ono što je za čoveka u njima najneobičnije: izvesnu sklonost za oponašanje oblika koji ga okružuju, svejedno da li bliskih ili dalekih.