Solaris

„Ne zna se. Možda ima, ali mi znamo samo ovu jednu. U svakom slučaju ona je nešto neobično retko, a ne kao Zemlja. Mi, mi smo obični, mi smo trava svemira i ponosimo se tom našom običnošću što je tako sveopšta, i mislili smo da sve može u nju da se smesti. To je bila shema s kojom se smelo i radosno krenulo u daljinu: drugi svetovi! Pa dobro, šta su ti drugi svetovi? Ovladavamo njima ili oni nama ovladavaju, ništa drugo nije bilo u tim nesrećnim mozgovima. Ah, ne vredi govoriti. Ne vredi.”

Ustadoh, pipajući pronađoh apoteku i pljosnatu kutijicu s tabletama za spavanje.

„Hoću da spavam, draga”, rekoh okrećući se prema tami u kojoj je, visoko, zujao ventilator. „Moram da spavam. U protivnom, sam ne znam…”

Sedoh na krevetu. Ona dotače moju ruku. Uhvatih je, nevidljivu, i držah je nepomično sve dok snagu toga stiska ne olabavi san.

Ujutro, kad se probudih svež i ispavan, eksperiment mi se učini kao nešto nevažno, i nisam shvatao kako sam mogao da mu pridajem toliku važnost. Nije me se mnogo ticalo ni to što je i Hari morala da pođe sa mnom u laboratoriju. Svi njeni napori da ostane u sobi makar i nekoliko minuta kad mene nema bili su uzaludni, te odustadoh od daljih proba kojima se podvrgavala (čak je bila spremna da dopusti da je negde zatvorim), i posavetovah joj da ponese neku knjigu za čitanje.

Više od samog postupka interesovalo me je šta ću zateći u laboratoriji. Sem dosta znatnih praznina u regalima i ormanima sa analitičnim staklom (sem toga u nekim ormanima su nedostajala okna, a ploča jednih vrata bila je zvezdasto ispucana, kao da se tu nedavno vodila borba, s tragovima žurno, iako brižljivo uklonjenim) — u velikoj, svetloplavoj prostoriji nije bilo ničega naročitog. Snaut, koji se kretao pored aparature, držao se krajnje korektno, čak je i Harinu pojavu primio kao nešto sasvim obično i izdaleka joj se lako naklonio. Baš kad mi je vlažio slepoočnice i čelo fiziološkim rastvorom, pojavio se Sartorijus. Ušao je kroz mala vrata koja su vodila u mrak. Bio je u belom mantilu, sa protivzračnom keceljom prebačenom preko njega; ta kecelja sezala mu je do zglavaka. Poslovan, poletan, pozdravio se sa mnom kao da nas tu ima stotinak radnika u kakvom zemaljskom institutu i da smo se juče rastali. Tek tada sam primetio da mrtvi izraz njegovom licu daju kontaktna stakla koja je nosio pod kapcima umesto naočara.

Stajao je skrštenih ruku gledajući kako mi Snaut opasuje zavojem elektrode stavljene uz glavu. Na glavi mi se od toga napravila neka vrsta bele kape. Nekoliko puta obuhvatio je pogledom celu dvoranu, kao da uopšte nije primećivao Hari, koja je, zgrčena, nesrećna, sedela na maloj stolici bez naslona pored zida, praveći se da čita knjigu; kad se Snaut odmače od moje fotelje, pomerih glavu opterećenu metalom i vodovima da bih video kako uključuje aparaturu, ali Sartorijus neočekivano diže ruku i obrati mi se kao da drži propoved:

„Doktore Kelvine! Molim vas za trenutak pažnje i koncentracije. Ne nameravam da vam bilo šta namećem, jer to ne bi vodilo cilju, ali morate prestati da mislite o sebi, o meni, o kolegi Snautu, o bilo kojim drugim osobama, da biste se, eliminišući slučajnost pojedinih individualnosti, usredsredili na pitanje koje ovde reprezentujemo. Zemlja i Solaris, generacije istraživača koje predstavljaju celinu, iako pojedini ljudi imaju svoj početak i kraj, naša nepopustljivost u nastojanju da uspostavimo intelektualni kontakt, razmere istorijskog puta koji je čovečanstvo prevalilo, sigurnost njegova prevaljivanja u budućnosti, spremnost na sve žrtve i napore, napredovanje svih ličnih osećanja u ovoj našoj misiji — to je niz tema koje bi trebalo potpuno da ispune vašu svest. Tok asocijacija, doduše, ne zavisi potpuno od vaše volje, ali to što se ovde nalazi osigurava autentičnost koraka koji sam ovde preduzeo. Ako ne budete ubeđeni da ste ispunili zadatak, molim vas da kažete, i kolega Snaut će ponoviti zapis. Najzad, imamo vremena…”

Poslednje reči izgovorio je uz bled, suh osmeh, koji njegovim očima nije oduzeo izraz prodorne zapanjenosti. Grčio sam se u sebi od mnoštva ovih tako ozbiljno izgovorenih fraza, ali Snaut srećom prekide tišinu koja poče da biva neprijatna.

„Možemo, Kris?” upita, naslonjen laktom na visoki pult elektroencefalografa, u nemarnoj i istovremeno poverljivoj pozi, kao da se oslanjao o stolicu. Bio sam mu zahvalan što mi se obratio po imenu.