Solaris

„Možemo”, rekoh zatvarajući oči. Trema koja je opustošila moj razum kad je završio poslovanje s elektrodama i kad je stavio prste na prekidač odjednom se rasprši i kroz trepavice ugledah crvenu svetlost kontrolnih lampica na crnoj ploči aparata. Istovremeno vlažna i neprijatna hladnoća metalnih elektroda, kao hladnoća metalnih moneta koje mi opasuju glavu, nestade. Bio sam kao siva, neosvetljena arena. Tu prazninu je posmatrala sa svih strana gomila nevidljivih gledalaca, amfiteatralno okupljenih oko ćutanja u kome se rasipao ironični prezir prema Sartorijusu i Misiji. Napetost unutrašnjih posmatrača, željnih da odigraju improvizovanu ulogu, poče da slabi. Hari? — pomislih tu reč na probu, sa zamirućim nemirom, spreman da je smesta povučem. Ali to moje budno, slepo gledalište ničim ne zaprotestova. Za izvestan trenutak bio sam čista nežnost, iskreno žaljenje, spreman na strpljive, duge žrtve. Hari me je ispunila bez ličnih crta, bez oblika, bez lica, i odjednom kroz njen bezlični pojam koji je odisao očajničkom nežnošću, u sivom mraku pojavi mi se u mislima Gize, otac solaristike i solarista, sa svom ozbiljnošću svoga profesorskog lica. Ali nisam mislio na onu blatnjavu eksploziju, na smrdljivi ponor koji je progutao njegove zlatne naočare i savesno iščetkane sede brkove, nego sam video samo bakrorez na naslovnom listu monografije, gustim crtama ispunjenu podlogu kojom je umetnik okružio njegovu glavu, tako da je stajala, ništa ne podozrevajući, gotovo u oreolu, tako slična, ne po crtama, nego po čestitom, starinskom razboru, s licem moga oca, i najzad nisam znao koji od njih dvojice gleda u mene. Nijedan od njih nije imao groba, ali to je u naše vreme bilo toliko često i obično, da nije budilo nikakva posebna uzbuđenja.

Slika se već gubila, a ja u jednom, ne znam koliko dugom trenutku zaboravih na Stanicu, na eksperimenat, na Hari, na crni okean i na sve, ispunjen sigurnošću, trenutnom kao blesak, da su ona dva već nepostojeća, krajnje sićušna, u suho blato pretvorena čoveka bila na visini svega što ih je snašlo, i spokojstvo koje je plovilo na mene iz toga otkrića uništi bezobličnu gomilu što je okruživala arenu u nemom iščekivanju moga poraza. Zajedno sa udvojenim puckanjem isključene aparature veštačka svetlost probi se u moje oči. Stisnuh kapke. Sartorijus me je gledao ispitivački, stalno u istoj pozi, a Snaut je, okrenut leđima prema njemu, poslovao oko aparature, kao namerno šljapkajući papučama koje su mu spadale s nogu.

„Mislite li, doktore Kelvine, da je uspelo?” obrati mi se Sartorijus svojim nazalnim, odbojnim glasom.

„Da”, rekoh.

„Ubeđeni ste?” s prisenkom čuđenja ili i sumnje dobaci Sartorijus.

„Da.”

Sigurnost i oštar ton moga odgovora izbaciše ga za trenutak iz ukočene ozbiljnosti.

„Onda… dobro”, promrmlja i osvrte se oko sebe, kao u neodlučnosti šta sada da počne. Snaut priđe fotelji i poče da odmotava zavoje s moje glave.

Ustadoh i prošetah po dvorani, a za to vreme se Sartorijus, koji beše nestao u mračnoj komori, vrati sa filmom, već izazvanim i suvim. Na nekoliko metara u dužinu vukle su se drhtave i beličasto nazubljene linije poput kakve plesni ili paučine razvučene po crnoj, skliskoj celuloidnoj pantljici.

Nisam više imao nikakvog posla, ali još sam ostao. Snaut i Sartorijus stavili su u oksidiranu glavu modulatora film čiji je kraj Sartorijus još jednom pregledao, nepoverljivo namršten kao da se trudio da dešifruje sadržinu izraženu tim ustreptalim linijama.

Ostatak eksperimenta bio je već nevidljiv. Znao sam samo šta se dešava kad su stali ispred razvodnog pulta pored zida i pokrenuli odgovarajuću aparaturu. Struja se probudila slabim niskim zujanjem u kalemima pod oklopnim podom, a potom su samo svetlašca na uspravnim, zastakljenim cevčicama induktora išla naniže, pokazujući da se velika cev rendgenskog topa spušta kroz okomito okno, da bi zastala na njegovom otvorenom izlazu. Svetlašca se sada zaustaviše na najnižim podeocima skale i Snaut poče da pojačava napon, dok kazaljke, ili tačnije; bele pruge koje su ih zamenjivale, ne načiniše lepezasti poluobrt udesno. Glas struje jedva se čuo, nije se dešavalo ništa, bubnjevi s filmom obrtali su se pod pokrivačem, tako da čak ni to nije moglo da se vidi, brojčanik metraže kuckao je tiho kao mehanizam časovnika.

Hari je gledala iznad knjige čas u mene čas u njih. Priđoh joj. Pogleda me upitno. Eksperiment se već završio. Sartorijus polako priđe velikoj, kupastoj glavi aparata.

„Idemo?…” samim usnama upita Hari. Klimnuh glavom. Ona ustade. Ne oprostivši se ni s kim — previše bi mi to izgledalo besmisleno — prođoh pored Sartorijusa.

Visoki prozori gornjeg hodnika bili su ispunjeni sunčevim zalaskom neobične lepote. Nije to bilo obično, nabreklo crvenilo, nego sve nijanse crvenila, svetlozamagljenog i kao posutog najsitnijim srebrom. Teško, beživotno ustalasano crnilo beskrajne površine okeana izgledalo je kao da, odgovarajući na ovu blagu svetlost, izbacuje iz sebe mrkoljubičasti, meki odsjaj. Jedino na samom zenitu nebo je još bilo potpuno riđe.