Solaris

Tada su se pojavile mnoge škole koje su se međusobno često najbešnje pobijale. Bilo je to vreme delatnosti Panmalera, Stroble, Frihouza, Legreje, Osipoviča, i upravo je tada celokupno Gizeovo delo bilo podrvgnuto ubistvenoj kritici. Tada su načinjeni prvi atlasi, katalozi, stereofotografije asimetrijada koji su do tada smatrani tvorevinama koje je nemoguće istraživati; prelom je nastupio zahvaljujući novim, daljinski dirigovanim uređajima, koji su sletali u burne dubine kolosa što su pretili da svakog trena eksplodiraju. Upravo tada su na rubu besnih diskusija počele da padaju izdvojene, prezrivo prećutkivane minimalističke hipoteze koje su proglašavale da će — ako čak i ne pođe za rukom da se uspostavi toliko spominjani „kontakt” s „razumnim čudovištem” — istraživanje okoštalih mimoidalnih gradova i balonastih planina, koje okean izbacuje da bi ih ponovo progutao, ipak pružiti svakako dragoceno znanje iz oblasti hemije, fiziko-hemije, da će dati nova iskustva o strukturi molekula-divova. Ali, sa zastupnicima takvih teza niko se nije čak ni upuštao u polemiku, jer to je bilo razdoblje kada su nastali do danas aktuelni katalozi tipičnih metamorfoza ili Frankova bioplazmatska teorija mimoida, koja je, iako kasnije napuštena kao pogrešna, ostala divan obrazac misaonog razmaha i logičnog konstruktorstva.

Ti „periodi Gravinskoga”, koji su zajedno brojali trideset i nekoliko godina, bili su naivna mladost, elementarno optimistični romantizam, i najzad — obeležen prvim skeptičkim glosama — zreli vek solaristike. Već pred kraj dvadesetpetogodišnjice pale su — kao povratak na prve, koloidno-mehanicističke hipoteze — hipoteze, koje predstavljaju kasnije potomstvo tih spomenutih, o apsihičnosti solarijskog okeana. Sva traganja za simptomima svesne volje, svrhovitosti procesa, delovanja motivisanog unutrašnjim potrebama okeana, gotovo su sveopšte priznate za nekakvu aberaciju celog pokoljenja istraživača. Publicistička strast pobijanja njihovih tvrđenja pripremala je teren za trezvena, analitično nastrojena istraživanja grupe Holdena, Eonidesa, Stolive, usredsređene na savesno prikupljanje činjenica; bilo je to vreme naglog širenja i razrastanja arhiva, mikrofilmovanih kartoteka, ekspedicija bogato snabdevenih svim mogućim aparatima, automatskim registratorima, indikatorima, sondama kakve je Zemlja tada mogla da dostavi. U to vreme je u nekim godinama učestvovalo u istraživanjima preko hiljadu ljudi odjednom, ali dok se tempo porasta stalno nagomilavanih materijala još pojačavao, oživljavajući duh naučnika je počinjao da se izjalovljuje i nastajao je, težak za jasno razgraničavanje u vremenu, period opadanja ove, uprkos svega i dalje optimističke faze solarijanske eksploracije.

Karakterisale su je pre svega velike, odvažne — jednom po teoretskoj mašti, drugi put po negaciji — individualnosti ljudi kao što su bili Gize, Strobla ili Sevada koji je — kao poslednji od velikih solarista — poginuo pod tajanstvenim okolnostima u blizini južnog pola planete, učinivši nešto što se ne dešava čak ni početniku. Upravio je svoj aparat koji je leteo nisko nad okeanom, pred očima svih posmatrača, u dubinu brzaka koji mu se očito uklanjao s puta. Govorilo se o nekoj nagloj slabosti, nesvestici ili čak o defektu upravljača, a to je, kako mislim, bilo, u stvari, prvo samoubistvo, prava, nagla, jeana eksplozija očajanja.

Nije ipak poslednja. Ali kompendijum Gravinskoga nije sadržao takve podatke, nego sam ja sam dopisivao datume činjenice i pojedinosti, gledajući na njegove požutele strane, pokrivene sitnim slogom.

Tako patetičnih samoubistava, istina, kasnije već nije bilo, ali je ponestalo i takvih velikih individualnosti. Regrutovanje istraživača koji su se posvećivali određenoj oblasti planetologije u stvari je pojava koju niko nije proučio. Ljudi velikih sposobnosti i velike snage karaktera rađaju se manje-više sa ujednačenom čestinom, nejednak je samo njihov odbir. Njihovo prisustvo ili odsustvo u određenoj oblasti istraživanja mogu da objašnjavaju valjda perspektive kakve ona otvara. Ocenjujući na razne načine klasike solaristike, niko im ne može poreći veličinu, čak ni genijalnost. Najbolje matematičare, fizičare, veličine iz oblasti biofizike, teorije informacija, elektrofiziologije privlačio je ćutljivi solarijski gigant kroz čitave decenije. Odjednom armiji istraživača kao da su iz godine u godinu oduzimane starešine. Ostala je siva, bezimena masa strpljivih skupljača, kompilatora, tvoraca mnogih originalno zamišljenih eksperimenata, ali već je nedostajalo i masovnih ekspedicija, zamišljenih prema veličini planete, i smelih, celovitih hipoteza.