Srce zime

Osećala je. Toliko saidara u jednoj tački bilo je kao svetionik koji svaka žena što može da usmerava na svetu može da pronađe. Znači, našao je ženu koja će upotrebiti drugi ključ. Suočila bi se s Velikim gospodarom - suočila bi se s Tvorcem - s njim. Delila bi moć s njim i dopustila mu da pored nje vlada svetom. A on je odbacio njenu ljubav - odbacio je nju! Budala koja joj je sada nešto trtljala bio je važan čovek - bar kako se na to gleda u današnje vreme - ali ona nije imala vremena da se uveri u njegovu pouzdanost, a bez toga nije mogla da ga ostavi da trtlja, ne kada je osećala Moridinovu ruku kako miluje kur’suvre u kojima je njena duša. Kao brijač tanak tok Vazduha raseče tom čoveku bradu, istovremeno mu odrubljujući glavu s ramena. Drugi tok odgurnu telo tako da joj krv koja je liptala iz presečenog vrata ne umrlja haljinu. Pre nego što su i telo i glava pali na kameni pod, već je izatkala kapiju. Osećala je gde je taj svetionik, koji je doziva.

Kada je iskoračila u brdovitu šumu gde je tle ispod ogoljenih grana, s kojih su visile samo debele suve loze, bilo posuto raštrkanim hrpama snega, zapitala se gde li ju je to taj svetionik privukao. Ali to i nije bilo bitno. Južno od nje taj svetionik je blistao - dovoljno saidara da se jednim udarcem uništi čitav kontinent. On će biti tamo - on i žena s kojom ju je izdao. Ona pažljivo povuče Moć i stade da tka mrežu njegove smrti.

Munje kakve Kecuejn u životu nije videla bleštale su s neba bez oblaka. Nisu to bile iskrzane munje, već prava srebrno-plava koplja koja su tukla u vrh brda na kojem je stajala, koplja koja su udarala o izvrnuti štit što je izatkala, rasprskavajući se uz zaglušujuću riku pedeset stopa nad njenom glavom. Vazduh je čak i ispod štita pucketao, a kosa joj se dizala na glavi. Da nije bilo pomoći angreala koji je pomalo ličio na svračka, nikako ne bi bila u stanju da održava štit.

Jedna druga zlatna ptica, lastavica, visila joj je na zlatnom lančiću s ruke. „Tamo“, reče Kecuejn i pokaza u smeru u kojem kao da je lastavica letela. Šteta što ne može da oceni na kojoj se udaljenosti Moć usmerava, niti da li to čine muškarac ili žena, ali moraće da se zadovolji smerom. Nadala se da neće biti... nesreća. I njeni ljudi su tamo. Ali ako uz upozorenje usledi i napad, neće biti mnogo sumnje.

Čim joj ta reč izlete iz usta, vodoskok od plamena buknu u šumi na severu, pa još jedan i još jedan, u nepravilnoj liniji koja je hitala ka severu. Kalandor je kao plamen buktao u rukama mladog Džahara. Iznenađujuće, ali po napetosti na Elzinom licu i sudeći po tome kako je stiskala suknje, ona je usmeravala te tokove.

Merisa zgrabi mladićevu crnu kosu i nežno mu zatrese glavom. „Polako, lepi moj“, promrmlja. „O, polako, moj snažni lepotane.“ On joj se zamamno osmehnu.

Kecuejn malčice odmahnu glavom. Teško je razumeti odnos bilo koje sestre s njenim Zaštitnikom, naročito među Zelenima, ali uopšte nije mogla da pojmi šta se dešavalo između Merise i njenih momaka.

Ali pažnja joj je bila okrenuta jednom drugom dečku. Ninaeva se ljuljala i ječala od opijenosti i užitka koji je sa sobom donosila tolika poplava saidara što je tekao kroz nju, ali Rand je sedeo nepomično kao kamen, lica mokrog od znoja. Pogled mu je bio bezizražajan, kao da su mu oči uglačani safiri. Da li je uopšte svestan šta se dešava oko njega?

Lastavica se na lančiću pod njenom šakom ponovo okrenu.

„Tamo“, reče, pokazujući prema ruševinama Šadar Logota.

Rand više nije video Ninaevu. Ništa nije video, ništa nije osećao. Plivao je po ustalasanom plamenom moru, batrgao se preko ledenih planina što su se urušavale sa svakim korakom. Opačina je hrlila kao plima, pokušavajući da ga odnese. Ako popusti samo na trenutak, otrgnuće sve ono zbog čega je to što jeste i odneti i to niz onaj provodnik. A da sve bude još gore, uprkos plimi pogani koja je navirala kroz onaj neobični cvet, nije se činilo da je manje pogani u muškoj polovini Izvora. Beše kao ulje koje pluta po površini vode u sloju tako tankom da se ne primećuje sve dok se površina ne dodirne, ali pošto je pokrivala čitavu neizmernu mušku polovinu, beše sama po sebi velika kao okean. Mora da izdrži. Mora. Ali koliko dugo? Koliko će dugo izdržati?

Ako bude mogao da raščini ono što je Al’Tor učinio, razmišljao je Demandred dok je kroz svoju kapiju prolazio u Šadar Logot, da to raščini oštro i iznenadno, možda će ga i ubiti, ili makar spržiti u njemu moć usmeravanja. Shvatio je šta Al’Tor namerava čim je shvatio gde je ključ. Briljantan plan - drage volje mu je odao priznanje - koliko i suludo opasan. I Lijus Terin je oduvek bio briljantan, mada ne koliko su svi pričali. Nije bio ni izbliza briljantan kao Demandred.