Srce zime

„Ta žena bi mogla i kamen naterati da izgubi strpljenje!“, progunđa Ninaeva prilazeći Randu. Jednom rukom je čvrsto držala kožnu torbu na ramenu, a drugom jednako čvrsto debelu pletenicu što joj je padala izkapuljače. „Ma, u Jamu usuda s njom! Jesi li siguran da Min nije pogrešila, samo ovaj put? Pa, valjda nije. Ali ipak... Hoćeš li prestati da se tako smešiš? Zbog tebe bi se i mačka uzvrpoljila!“

„Mogli bismo i da počnemo“, odgovori joj on, a ona trepnu.

„Zar ne bi trebalo da sačekamo Kecuejn?“ Niko živi ne bi ni posumnjao da se samo trenutak ranije žalila na Aes Sedai. Zvučala je kao da strepi da je ne naljuti.

„Ninaeva, ona će uraditi ono što hoće da uradi. A uz tvoju pomoć, ja ću ono što moram.“

I dalje je oklevala, grleći torbu i zabrinuto gledajući žene okupljene oko Kecuejn. Alivija ih je napustila i požurila prema njima preko neravnog tla, obema rukama čvrsto držeći plašt.

„Ninaeva, Kecuejn kaže da mi moraš dati ter’angreale“, reče joj onim svojim otegnutim seanšanskim naglaskom. „Nemoj sada da se raspravljaš, nema vremena. Sem toga, ništa ti neće vredeti ako ćeš biti u vezi s njim.“

Ovog puta je Ninaeva ubilački pogledala žene oko Kecuejn, ali krenula je da skida prstenje i narukvice, gunđajući sebi u bradu, pa je onda Aliviji pružila i draguljima ukrašen pojas i ogrlicu. Trenutak kasnije, uzdahnula je i skinula onu neobičnu narukvicu koja je pljosnatim lančićima bila povezana s prstenjem. „Uzmi i ovo. Valjda mi angreal ne treba kada ću koristiti najmoćniji sa’angreal dosad načinjen. Ali znaj da hoću da mi se sve vrati!“, ljutito završi.

,Ja nisam lopov“, ukočeno joj odgovori žena oštrog pogleda, navlačeći četiri prstena na prste leve šake. Čudno, ali angreal koji je onako dobro pristajao Ninaevi, jednako je lepo i lako stajao na dužoj šaci. Obe žene samo pogledaše u to.

Tada mu sinu da niko od njih ne prihvata mogućnost da on možda neće uspeti. Želeo je da je i on tako siguran. Ali uradiće ono što se uraditi mora.

„Rande, hoćeš li ceo dan da čekaš?“, upita Ninaeva kada Alivija pođe nazad do Kecuejn, i to još brže nego što je došla. Namestivši plašt pod sebe, Ninaeva sede na jednu sivu stenu veličine omanje klupe, pa spusti torbu u krilo i otvori je.

Rand prekrštenih nogu sede ispred nje, a onda ona izvadi dva ključa - glatke bele statue stopu visoke. I jedna i druga držale su u podignutoj ruci providnu kuglu. Figuru bradatog muškarca u odori pružila je njemu, a figuru žene spustila je na zemlju pored sebe. Lica na tim statuetama bila su spokojna, snažna i mudra.

„Moraš da dođeš na sam rub prihvatanja Izvora“, kaza mu Ninaeva, pa namesti suknje iako to nije bilo potrebno. „Onda se mogu povezati s tobom.“

Rand uzdahnu, pa spusti bradatog muškarca i otpusti saidin. Razbesneli oganj i led nestaše, a s njima i sluzava i masna pogan, ali kao i da se život nekako umanji, a svet ublede i postade jednoličan. Oslonio se rukama na zemlju da bi se pripremio na mučninu koja će ga napasti kada ponovo prihvati Izvor, ali odjednom mu se u glavi zavrte od nečega drugog. Samo na otkucaj srca, nečije maglovito lice iskoči mu pred oči, zaklonivši Ninaevino - muško lice, skoro prepoznatljivo. Svetlosti, ako se to ikada desi dok zaista grabi saidin... Ninaeva se pognu prema njemu, vidno zabrinuta.

„Sada“, kaza on i posegnu ka Izvoru kroz bradatog čoveka. Posegnu, ali ne zgrabi ga. Visio je na rubu, želeći da urla od bola dok ga je treperavi plamen pržio, a ledeni vetar istovremeno šibao preko kože smrznutim peskom. Gledajući Ninaevu kako brzo uzdiše, znao je da je to trajalo samo trenutak, ali njemu se činilo da su čitavi sati prošli pre nego što...

Saidin pokulja kroz njega: sva usijana srdžba izmešana s ledom, sva pogan, a on nije mogao ni kao vlas tanku nit da zgrabi i ovlada njom. Posmatrao je kako tok iz njega ulazi u Ninaevu. Osećati ga kako ključa oko njega, osećati varljive plime i komešanje tla koje bi ga za tren moglo uništiti, osećati sve to a nemati moć da se protiv toga bori ili da sve to potčini sebi bilo je samo po sebi užasno bolno. Odjednom shvati da je svestan nje, skoro na isti način kao što je svestan Min, ali mislio je samo na saidin kako nesputano kulja kroz njega.

Ona drhtavo uzdahnu. „Kako možeš da podneseš... to?“, promuklo ga upita. „Sav taj nespokoj, bes i smrt. Svetlosti! Sad moraš pokušati što snažnije možeš da obuzdaš tokove dok ja...“ Očajnički želeći da povrati ravnotežu u tom beskrajnom ratu sa saidinom, on postupi kako mu je rekla a ona poskoči i ciknu. „Trebalo je da sačekaš da ja...“, besno poče, a onda samo razdraženim glasom završi: „Pa, bar sam ga se otarasila. Šta si tako razrogačio oči? Meni je koža odrana!“

„Saidar“, on začuđeno promrmlja. Tako je... drugačiji.