Srce zime

„Elijs, čak i ono što smatramo savršenim ima mana.“ Kecuejn povuče iz svog Zdenca, zahvatajući odmerene količine saidara. Bila je uvežbana u tome - mali zlatni kolibri nije mogao da prihvati ni izbliza koliko Ninaevin pojas. „Mane umeju da stolećima budu neprimećene pre nego što se otkriju.“ Talas Vazduha koji je izatkala beše taman dovoljan da podigne draguljima orošenu krunicu s Elijsine glave i spusti je na tepih ispred njenih nogu. „Ali kada se jednom otkriju, izgleda da mogu da ih nađu svi koji ih potraže.“

Trinaest pari zabezeknutih očiju zapilji se u krunicu. Savetnice su sve do jedne izgledale zatečeno, ukočeno i kao da ne mogu da dišu.

„Meni se čini da su te mane velike kao ambari“, izjavi Damer. „Mislim da ti to lepše stoji na glavi.“

Moć odjednom zablista oko Ninaeve i krunica polete prema Elijs, u poslednjem trenutku usporavajući da joj počine iznad prebledelog lica, mesto da je udari u glavu. Ali svetlost saidara i dalje je blistala oko devojke. Pa, neka ona iscrpi svoj Zdenac.

„Hoće...“ Elijs zastade i ovlaži usne pa nastavi, ali glas ju je izdavao. „Hoće li biti dovoljno ako ga prepustimo vama?“ Nije bilo najjasnije misli li na Kecuejn ili Aša’mane, možda čak ni njoj.

„Mislim da hoće“, spokojno odgovori Kecuejn, a Elijs klonu kao krpena lutka. Premda zaprepašćene usmeravanjem, ostale savetnice se upitno zgledaše. Pogledi poleteše prema Elijs, lica im poprimiše odlučne izraze, pa jedne drugima klimnuše. Kecuejn duboko uzdahnu. Obećala je dečku da će sve što čini biti za njegovo dobro, a ne za dobro Kule ili ikoga drugog, a sada je zarad njegovog dobra skršila jednu dobru ženu. „Elijs, veoma mi je žao“, kaza. Momče, već si namakao veliki dug, pomisli ona.

35 Čoedan Kal

Rand je ne osvrćući se jahao preko širokog kamenog mosta koji je od Kaemlinske kapije vodio na sever. Sunce je bilo bledozlatno i tek što se iznad obzorja diglo na nebo bez oblaka, ali vazduh je bio toliko hladan da mu se dah ledio, a vetar koji je duvao s jezera nosio mu je plašt. Međutim, nije osećao hladnoću, izuzev kao nešto udaljeno i ne u vezi s njim. On je bio hladniji od svake zime. Stražari koji su došli da ga prethodne noći puste iz ćelije iznenadili su se kada su ga zatekli sa smeškom na usnama. Još su bile izvijene u taj osmejak. Ninaeva mu je poslednjim ostacima saidara u svom pojasu Iscelila povrede, ali zapovednik straže s kalpakom na glavi, koji je izašao na put u podnožju mosta - zdepast čovek grubih crta - trgao se kada ga je video, kao da mu je lice još nateklo.

Kecuejn se nagnu u sedlu i progovori nekoliko tihih reči, pa pruži zapovedniku presavijenu hartiju. On se namršti na nju, pa poče da čita i odjednom se trže i zabezeknuto pogleda muškarce i žene koji su iza nje strpljivo čekali u sedlima. Ponovo počevši da čita od vrha stranice, nemo je sricao, kao da želi da se uveri u svaku reč - a nije ni čudo. Svih trinaest savetnica potpisalo je naredbu da se ne proveravaju mirovne veze, niti da se pretražuju tovarni konji. Imena pripadnika te družine da se potpuno zacrne u svim zapisima i da se hartija s naredbom spali. Oni nikad nisu bili u Far Madingu. Nikakve Aes Sedai, nikakvi Ata’an Mijere - niko od njih.

„Gotovo je, Rande“, kaza mu Min nežno, poteravši svoju smeđu kobilu do njegovog sivog škopca, mada je već bila blizu njega koliko i Ninaeva blizu Lana. Lanove modrice - i slomljenu ruku - Iscelila je pre nego što se postarala za Randa. Na Mininom licu se videla zabrinutost koja je tekla kroz vezu. Pustivši plašt da vijori na vetru, potapšala ga je po ruci. „Ne moraš više da razmišljaš o tome.“

„Min, ja sam zahvalan Far Madingu.“ Glas mu je bio dalek i potpuno bezizražajan, kao kada je u početku grabio saidin. Nekada je primoravao sebe da zbog nje govori toplijim glasom, ali sada kao da nije mario za to. „Zaista sam ovde pronašao ono što mi je bilo potrebno.“ Da mač ima pamćenje, možda bi bio zahvalan vatri u kovačnici, ali ona mu ipak nikada ne bi bila draga. Kada su im mahnuli da prođu, poterao je sivca niz put od nabijene zemlje koji je vodio u brda i nije se ni osvrnuo sve dok drveće nije sakrilo svaki pogled na grad.

Put je vijugao kroz pošumljena snežna brda, gde su se jedino borovi i kožolisti zeleneli, a većina grana beše gola i siva. Odjednom, Izvor se stvori odmah tu, naizgled nadohvat ruke. On zadobova i poče da ga poziva, ispunivši ga nekakvom glađu kao da umire. On i ne razmišljajući posegnu i ispuni prazninu u sebi saidinom, lavinom ognja, olujom leda, masnom od one pogani od koje mu je veća rana na boku zadamarala. Zanjiha se u sedlu kad mu se zavrte u glavi, a utroba mu se prevrnu dok se borio da zajaše lavinu što je pokušavala da mu sagori um, da jezdi na oluji što je pokušavala da mu pokida dušu. Muška polovina Moći nije znala ni za oproštaj ni za sažaljenje. Muškarac se bori - ili umire. Osećao je kako se Aša’mani takođe pune, piju saidin kao što ljudi koji tek izađu iz Pustare piju vodu. Lijus Terin u njegovoj glavi uzdahnu od olakšanja.