Srce zime

Naspram meteža i komešanja saidina, saidar je bio kao nekakva spokojna reka. On zaroni u tu reku, i odjednom stade da se bori protiv struja koje su pokušavale da ga povuku dublje, virova koji su hteli da ga udave. Što se više otimao, to su talasi bili snažniji. Samo je tren prošao otkad je pokušao da ovlada saidarom, a već se davio u njemu i odlazio u večnost. Ninaeva ga je upozorila šta mora da učini, ali to mu je bilo tako strano da joj sve do sada nije poverovao. Uz silan napor volje, natera se da prestane da se bori protiv struja i reka za trenutak kasnije ponovo postade spokojna.

Bila je to prva teškoća - boriti se sa saidinom istovremeno se predajući saidaru. Prva teškoća i prvi ključ za ono što mora da učini. Muška i ženska polovina Istinskog izvora istovremeno su bile slične i različite, privlačile su se i odbijale, borile jedna protiv druge istovremeno radeći zajedno da okreću Točak vremena. Pogan muške polovine takođe je imala svoju suprotnost, svog parnjaka. Rana koju mu je Išamael naneo buktala je u skladu s pogani, dok je ona druga, naneta Fejnovim sečivom, dobovala u skladu sa zlom koje je ubilo Aridol.

Nespretno, sileći sebe da bude nežan, da se služi neizmernom snagom nepoznatog saidara da ga vodi kako on želi, Rand izatka sponu koja jednim krajem dodirnu mušku polovinu Izvora, a drugim udaljeni grad. Spona je morala da bude od neukaljanog saidara. Ako to proradi kako se on nadao, žila saidina će možda pući kada pogan počne da se istače kroz nju. On je o tome mislio kao o žili, mada to zapravo nije bilo to. Tkanje se nije obrazovalo kako je on očekivao. Kao da je saidar imao sopstveni naum, tkanje se umrsilo i uplelo tako da ga je podsećalo na nekakav cvet. Nije bilo šta da se vidi - nikakvo veliko tkanje nije hrlilo s neba. Izvor je u srcu svekolikog stvaranja. Izvor je svuda, čak i u Šadar Logotu. Spona je pokrivala razdaljine kakve on ne može ni da zamisli, ali istovremeno uopšte nije imala dužinu. Ma kako izgledala, mora da bude provodnik. Ako nije...

Ispunivši se saidinom, boreći se s njim i ovladavajući ga u onom smrtonosnom i tako dobro poznatom plesu, primora ga u cvetno tkanje saidara. I saidin poteče kroz njega. Saidin i saidar, slično i različito, nisu mogli da se mešaju. Tok saidina se stisnu bežeći od saidara koji ga je okruživao, a ovaj ga sa svih strana gurnu i sabi još više, terajući ga da teče brže. Čist saidin, čist izuzev one prljavštine, dodirnu Šadar Logot.

Rand se namršti. Da li je pogrešio? Ništa se ne dešava. Samo... Rane na njegovom boku kao da jače buknuše. Sred ognjene stihije i ledene srdžbe saidina činilo mu se da se poganština komeša i premešta. Beše to tek neznatan pokret, koji možda ne bi ni primetio da se iz sve snage nije napinjao da bilo šta otkrije. Blago komešanje posred haosa, ali sve u istom pravcu.

„Nastavi“, ponuka ga Ninaeva. Oči su joj blistale, kao da je tok saidara u njoj dovoljan razlog za sreću.

On duboko povuče iz obe polovine Izvora, pojačavajući provodnik i istovremeno dodajući još više saidina u njega, upijajući Moć sve dok više nije mogao. Došlo mu je da urla od količine koja je tekla u njega, tolike da mu se činilo da on više ne postoji, već da je sve što postoji Jedna moć. Čuo je kad je Ninaeva zaječala, ali smrtonosna bitka sa saidinom potpuno ga je obuzela.

Pipajući prsten Velike zmije na levom kažiprstu, Elza se zagleda u čoveka kojem se zaklela da će mu služiti. Sedeo je na zemlji, lica smrtno ozbiljnog, gledajući pravo preda se kao da ne vidi divljakušu Ninaevu koja sedi ispred njega i blista kao sunce. Možda i nije mogao. Osećala je kako saidar teče kroz Ninaevu u nezamislivim talasima. Da se sve sestre u Kuli sastave, mogle bi da otpiju tek delić tok okeana. Zavidela je divljakuši na tome, ali istovremeno je mislila da će ova poludeti od čiste sreće. Uprkos hladnoći, Ninaevino lice se orosilo znojem. Usne su joj bile blago rastvorene, a razrogačene oči piljile nekud iza Ponovorođenog Zmaja.

„Bojim se da će uskoro početi“, izjavi Kecuejn. Okrećući se od ono dvoje, sedokosa sestra se podboči i oštrim pogledom pređe preko brdašca. „Osetiće ovo u Tar Valonu, a možda i na drugoj strani sveta. Svi na svoja mesta.“

„Hajde, Elza“, reče joj Merisa i odjednom je okruži svetlost saidara.

Elza dopusti da je stroga sestra uvuče u vezu, ali se trznu kada Merisa u krug dodade svog Aša’mana Zaštitnika. Bio je prelep na neki crnpurast način, ali kristalni mač u njegovim rukama blistao je slabašnom svetlošću i osećala je neverovatan metež i komešanje koji su zacelo bili saidin. Premda je Merisa obuzdavala tokove, Elzi se utroba prevrtala od prljavštine saidina. Zaudarao je kao đubrište usred vrelog leta. Druga Zelena bila je ljupka žena uprkos tome što je izigravala strogost, ali i ona stisnu usne kao da se bori da ne povrati.