Zenica sveta

Evin je skočio ispred pre no što su ostali mogli da progovore. „Zovem se Evin Fingar, moja gospo. Ja sam im rekao kako se zovete; tako su znali. Čuo sam kako vas Lan zove, ali nisam prisluškivao. Niko poput vas nije nikada došao u Emondovo Polje. I zabavljač je u selu za Bel Tin. A večeras je Zimska noć. Hoćete li doći kod mene? Moja majka pravi kolače od jabuka.“

„Moraću da vidim“, odgovorila je, stavivši raku na Evinovo rame. U očima joj se videlo da se zabavlja, mada to nije ničim pokazivala. „Ne znam koliko dobro mogu da se nadmećem sa zabavljačem, Evine. Ali svi me morate zvati Moiraina.“ Pogledala je Randa i Meta iščekujući.

„Ja sam Matrim Kauton, go... Ah... Moiraina“, rekao je Met. Napravi ukočen, trzav naklon, a onda pocrvene u licu dok se ispravljao.

Rand se pitao da li bi trebalo da uradi nešto slično, poput ljudi u pričama, ali videvši Metov primer, samo je rekao svoje ime. Barem se ovog puta nije sapleo o sopstveni jezik.

Moiraina je prešla pogledom od njega ka Metu i natrag. Rand je pomislio da je njen osmeh, blago povijanje uglova usana, sada ličio na Egvenin kada je krila neku tajnu. „Možda će mi, s vremena na vreme, zatrebati pomoć za neke posliće dok sam u Emondovom Polju“, rekla je. „Možda biste bili voljni da mi pomognete?“ Nasmejala se dok su se njihovi pristanci spoticali jedan preko drugog. „Evo“, rekla je, i Rand se iznenadi kada mu je pritisla novčić na dlan i obema rukama mu čvrsto sklopila šaku oko njega.

„Nema potrebe“, poče, ali je ona odbacila njegov protest odmahnuvši rukom dok je davala novčić Evinu, a onda sklopi Metovu šaku oko još jednog, isto onako kao i Randovu malopre.

„Naravno da ima“, rekla je. „Ne može se očekivati od vas da radite besplatno. Smatrajte ovo zalogom i nosite ih sa sobom, da biste upamtili da ste se složili da dođete k meni kada vas budem pozvala. Sada smo povezani.“

„Nikada neću zaboraviti“, pisnu Evin.

„Pričaćemo kasnije“, rekla je. „I morate mi ispričati sve o sebi.“

„Gospo... Mislim, Moiraina?“ Rand joj se oklevajući obratio dok se ona okretala da ode. Stala je i osvrnula se, a on je morao da proguta knedlu pre no što je nastavio. „Zašto ste došli u Emondovo Polje?“ Izraz njenog lica nije se promenio, ali iznenada Rand je poželeo da nije postavio to pitanje, mada nije mogao da kaže zašto. U svakom slučaju, požurio je da objasni: „Nisam mislio da budem nepristojan. Žao mi je. Samo, niko ne dolazi u Dve Reke sem trgovaca i torbara kada sneg nije isuviše veliki da se dođe iz Baerlona. Skoro niko. Svakako niko kao vi. Trgovački stražari ponekad kažu da je ovo mesto Tvorcu iza nogu, i pretpostavljam da mora tako da izgleda bilo kome ko nije odavde. Eto, ja to samo onako, uzgred.“

Njen osmeh tada je izbledeo, lagano, kao da se nečega ponovo setila. Za trenutak ga je samo gledala. „Bavim se istorijom“, rekla je naposletku. „Sakupljam stare priče. Ovo mesto koje vi zovete Dve Reke oduvek me je zanimalo. Ponekad izučavam priče o onome što se davno odigralo ovde. Ovde i na drugim mestima.“

„Priče?“, upita Rand. „Šta se to ikada desilo u Dve Reke da bi zanimalo nekoga poput... Mislim, šta se ovde moglo desiti?“

„I kako bi ga drugačije zvali, nego Dve Reke?“, dodade Met. „Tako se oduvek zvalo.“

„Kako se Točak vremena okreće“, rekla je gotovo za sebe, zamišljenog pogleda, „mesta menjaju svoja imena. Ljudi menjaju i imena i lica. Različita lica, ali uvek isti čovek. A opet, niko ne zna Veliku šaru koju Točak tka, ili čak Šaru jednog Doba. Možemo samo da posmatramo i učimo, i da se nadamo.“ Rand ju je gledao, nemoćan da kaže bilo šta, čak ni da je pita šta je time mislila. Nije bio siguran da je uopšte htela da je oni čuju. I druga dvojica su takođe ostala bez reči, primetio je. Evin je samo zevao u nju.

Moiraina je ponovo obratila pažnju na njih, i sva trojica su se malo stresla, kao da se bude. „Pričaćemo kasnije“, rekla je. Niko od njih nije rekao ni reč. „Kasnije.“ Krenula je prema Kolskom mostu, izgledajući kao da lebdi preko tla umesto da hoda. Njen plašt se širio iza nje poput krila.

Dok je odlazila, visoki čovek koga Rand ranije nije primetio udaljio se od gostionice i pošao za njom, s rukom na dugom balčaku. Njegova odeća bila je tamne, sivkastozelene boje koja se utapala u lišće ili senku. Njegov plašt se kovitlao kroz nijanse sivog, zelenog i smeđeg, kako ga je vetar nosio. Skoro da se činilo da taj plašt ponekad nestaje, stapajući se sa svakom pozadinom. Kosa mu je bila duga i proseda kod slepoočnica, sklonjena uskom kožnom trakom s lica koje kao da je bilo od okamenjenih ravni i uglova, opaljeno suncem i vetrom, ali bez bora, uprkos sedim vlasima. Rand ga je gledao kako se kreće, i nije mogao a da ne pomisli na vuka.